Ovlašćeni rusofil na molitvenom doručku

Za politički život u Srbiji a, bogami, i u Crnoj Gori, poučan je slučaj SNP-a, karikaturalno rusofilske stranke, na čijem čelu sedi Nenad Popović. Sam  Popović je izvanredan primer kako se neko, na osnovu sopstvene proklamacije, smatra patriotom, a da se nikakva dodatna pitanja ne postavljaju. Svi su zaboravili da je to čovek koji je privatizovao MINEL, jednu od najvećih srpskih firmi i uredno je satro, ostavivši na ulici hiljade radnika, što svakako nije dokaz patriotizma. Isti oni srpski patrioti, kojima sa usta ne silazi izraz „pljačkaška privatizacija“, oboleli su od amnezije kad je Popović u pitanju.

Otkud ta amnezija? Kako to da srpski „patrioti“ imaju tako kratko pamćenje? Najčešće objašnjenje koje sam čuo je sledeće: Popović je „pun ko brod“, odnosno ima para za bavljenje politikom, što pokazuje da ista žudnja za novcem i položajima spaja evropejce i „rodoljube“, te da su i jedni, i drugi, zapravo politički profiteri. Pri tom, Popović se baš zauzeo da prikupi peticiju, kojom se traži da Srbija nikako ne ulazi u NATO pakt. Nekoliko dana posle toga, ušao je u koaliciju sa strankom koja je glavni promoter NATO-a u Srbiji. Oni potpisi, koji su skupljeni, dobro će doći raznim NATO kancelarijama i promoterima u Srbiji, da vide ko je protiv njih.

Nedavno, na anti-NATO skupu u Beogradu, jedan me je drugar ubeđivao u to da je Popović lični Putinov prijatelj i valjan patriota. Pita ga moj prijatelj da li je to onaj isti Popović koji je išao na Molitveni doručak? Ovaj kaže da jeste, ali je, u stvari, išao da obiđe ćerku koja studira u Americi, pa je svratio onako, usput, u Belu kuću, da krka žitarice i mršave hamburgere. Kao da je u pitanju odlazak na slavu, ili žurku:

Popović (ulazi u Belu kuću): Dobar dan u kuću, domaćine!

Obama: Zdravo, zdravo, dobro mi došao!

Popović: Evo za tebe kilo ljute iz mog zavičaja, za gospođu cveće,a za staru majku malo ratluka.

Obama ga, umesto žitom, nudi kornfleksom, a onda prelaze na molitvu uz hamburger.

 Tako Srbin zamišlja ono „bio u Americi, pa svratio kod Obame“.

Nema našoj lakovernosti kraja i sami smo sebi kazna. Izgleda da je čovek tako sazdan da oni s najmanje pameti imaju najjača uverenja i da ih grlo vazda dobro služi. Kad bi se, kao uslov za glasanje, postavio test opšte kulture na nivou osnovne škole, biračko telo bi se smanjilo na 20% sadašnjeg. Za olovku se na biralištima najbrže hvataju baš oni koji su u školi od olovke najviše bežali. Srbi, a biće da su i naša razbraća takva, najviše vole da odlučuju o stvarima koje ne razumeju.

Najveća podvala demokratije je što je uverila svakoga da se u politiku razume.Znam mnogo ljudi, a među njima ima i vrhunskih intelektualaca, koji su podržavali svaki ološ, uvereni da se radi o patriotama. Kad im se ljubimci demaskiraju, prelaze na sledećeg i opet se kunu da je to jedini pravi patriota. Do sledećeg promašaja, pa ispočetka. Problem nije u njihovom nerazumevanju, već što njime sluđuju ionako sluđen narod. Čitava naša desna opozicija ima konstrukcionu grešku, koja se ne može otkoloniti: u Srbiji, a biće i u Crnog Gori, ne postoji antikapitalistička opozicija, već samo patriotsko-kapitalistička, a pošto je baš kapitalizam udarna pesnica Novog svetskog poretka i naših gospodara, sasvim je prirodno da oni, koji su zagovornici kapitalizma, padaju pod vlast i uticaj moćnijih i većih igrača. Tako se od patriota prave evrofundamentalisti.

Nenad Popović nije ni prvi, ni poslednji u nizu preletača, biće toga još. Velike su oči patriota, velike su potrebe koje treba zadovoljiti, a za to se moraju obratiti bogatima i moćnima. Srpstvo i kapitalizam ne idu zajedno, odnosno ne mogu se zastupati istovremeno, a da to ne ide na štetu jednog, ili drugog. Po pravilu, na štetu srpstva. Desnica se podigla kritikujući, sa manje ili više razloga, komunizam, a onda se ispostavilo da nema nikakvu kreativnu moć i da joj je kritika pok. maršala najviši domet. Ipak, koliko god da je kritika utemeljena, maršal je mrtav 36 godina i desničarstvo se pretvorilo u neku vrstu političke nekrofilije, sa odsustvom bilo kakve ideje šta umesto antikomunizma. U poslednje vreme, desnica se dohvatila Nedića, kao prilike da oživi antikomunizam, ali je pokušaj propao, jer nove generacije savršeno boli stražnjica i za Tita, i za Nedića, i za sve ostale pokojnike.

Efekat je bio taj da se u javnosti stvorila slika da je desnica, hvaleći nekadašnji kolaboracionizam, potpuno spremna da podrži i današnji. Kad bi se desničarima zabranilo da kažu samo tri reči (Tito, komunizam i Bog), zaćutali bi zauvek. Desnici, zapravo, pravo mesto jeste uz režim, koji i jeste desničarski. Front koji je desnica otvorila prema režimu upravo zato jeste opterećen verskim i doktrinarnim, a ne socijalnim i ekonomskim pitanjima. Kada se ta pitanja i pomenu, svode se na to da će nam opozicija napraviti (majke mi mile!) pošteniji kapitalizam. Nema od ta posla ništa, jer su vazda socijalno-ekonomska pitanja određivala opseg sukoba vlasti i opozicije. Tamo gde se borba vodi oko poboljšanja kapitalizma, borbe i nema i svi će, na kraju, završti na jednoj strani, a gologuzi narod na drugoj.

Upravo je Nenad Popović dobar primer da milioner ne može da zastupa sirotinju pred sistemom koji mu je i omogućio da se obogati i u kome je od radnika pravio nezaposlenu sirotinju. Bežeći od komunizma, možda i opravdano, utočište smo našli u kapitalizmu. To je kao kad bi crnac, bežeći od ropstva, potražio zaštitu od Kju-kluks klana. Kapitalizam razara naciju i uništava porodicu u interesu profita, što priučeni desničari, rođeni po komunističkim kućama nikako ne vide i svojim neznanjem opterećuju naciju koja od njih očekuje rešenje. Vučić je, upravo iz ovih razloga, prirodni partner srpske desnice i to će se, vremenom, i pokazati. Nenad Popović danas, sutra i ostali. ako baš i izbegnu Vučića, strance neće.