Ovo su koreni velikog sukoba sila nad Balkanom

Ambasador BiH u Rusiji Mustafa Mujezinović, zajedno sa grupom studenata iz BiH, fotografisao se sa ratnim zastavama takozvane Armije BiH na Crvenom trgu u Moskvi, što daje prostora za pitanja zašto baš ovakvo obeležje na ovom mestu i kakva se i kome ta sarajevska poruka šalje. Kome se podilazi, a ko se provocira?Pogotovu ako znamo da je Rusija čvrsto uz Republiku Srpsku.

Takođe, prilikom nedavne posete Kolinde Grabar Kitarović Moskvi i susreta sa Vladimirom Putinom, politički hroničari su ukazivali da će hrvatska predsednica govoriti i pipati puls i u ime NATO pakta.

Vučić se samo u poslednjih mesec dana sreo sa ruskim šefom diplomatije Sergejom Lavrovom i nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, a za Srbiju je već uvrežen geopolitički stav da „sedi na dve stolice“. Kosovski Albanci i dalje najviše slušaju direktive iz Amerike…

Sputnjik je razgovarao sa istoričarem Nikolom B. Popovićem, redovnim članom Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske, o tome koja država i narodi sa prostora Zapadnog Balkana i bivše Jugoslavije su najveći saveznici sa velikim silama trenutno, ko su im rivali od tih moćnih zemalja, ali i kako su se ti odnosi istorijski razvijali.

Gde su im koreni?

Slovenci

Slovenija danas uživa prijateljstvo zapadnoevropskih sila i direktno SAD. Slovenci su, podseća sagovornik Sputnjika, želeli kulturni i ekonomski napredak, pa su to imali u sastavu Austrougarske. Dominirao je nemački jezik, nemačke novine i rimokatolička crkva.

Pred opasnošću od germanskog i pangermanskog prodora u eliti je stvoreno uverenje da samo u zajednici sa Južnim Slovenima mogu da opstanu kao nacija, i to se i desilo. Katoličko sveštenstvo u Sloveniji je bilo stvarni vođa nacionalnog pokreta. Silom prilika su 1918. godine ušli u jugoslovensku državu i tada su ukinuli sve listove na nemačkom i sve što je bilo na nemačkom, a vrhunac nacionalnog preporoda je bio univerzitet u Ljubljani.

Hrvati

Hrvatska je danas u dobrim odnosima sa Nemačkom, zapadnoevropskim silama i sa SAD, koja je vrhovni komandant NATO-a.

Hrvati su vekovima bili u sastavu austrijske države, a kasnije Austrougarske, ali je, kako naglašava Nikola B. Popović, sve vreme negovana ideja sopstvene samostalne države. U 19. veku, kad se odmaklo u razvoju nacije, formulisana je evropska ideja da je nacija jednako država. Tamošnji političari su 1919. godine morali da objašnjavaju narodu zašto su napravili državu sa Srbima, a naveli su da bi inače ostali na četiri županije. Rak-rana Kraljevine Jugoslavije, ističe taj istoričar, bilo je hrvatsko pitanje i težnja da stvore samostalnu državu.

Pokušavali su da nađu saveznike u evropskim državama. U Francuskoj nisu mogli, jer je bila u iskrenom savezu sa kraljem Aleksandrom Karađorđevićem, pa su našli saveznika u Hitleru. I Nezavisna Država Hrvatska je, prema Tuđmanovoj tačnoj kvalifikaciji, izraz povjesnih težnji hrvatskog naroda da ima svoju državu. Tada je cementirano prijateljstvo sa Nemačkom. Razbijanjem Jugoslavije devedesetih godina je ultranacionalni šovinistički pokret našao saveznika u Nemačkoj.

Bosna i Hercegovina

Danas podrška polovini Bosne i Hercegovine dolazi od strane Ruske Federacije, a celokupnoj Bosni na osnovu Dejtona od EU, SAD.

U Bosni i Hercegovini ne živi jedna nacija koja želi da stvori svoju državu na toj teritoriji, a istoričar Popović podseća da su stari političari u Austriji pisali da Bosna ne može da bude država, jer nema naciju. Takođe je, navodi sagovornik Sputnjika, i Henri Kisindžer 1991. godine rekao da Bosna i Hercegovina ne može da bude država, jer nema jednu naciju.

Danas bošnjački entitet želi da celokupnu Bosnu veže sa srednjevekovnom Bosnom, što je, prema Popovićevom mišljenju, potpuno nemoguća konstrukcija, jer su stanovnici srednjevekovne Bosne bili Srbi koji su negovali ideju Nemanjićke države.

Državne pretenzije stanovnika Bosne i Hercegovine posle Berlinskog kongresa išle su u pravcu da je muslimansko i hrvatsko stanovništvo silom prilika ušlo u jugoslovensku državu. Simpatije katoličkog stanovništva prema Vatikanu, Italiji, i Nemačkoj su ostale, kao i simpatije muslimanskog stanovništva prema Turskoj.

Povoljna prilika, podseća Popović, bila je što je kralj Aleksandar bio u prijateljskim odnosima sa Kemalom Ataturkom, ali su krajnje nacionalne pretenzije izašle na videlo 1941. godine, kada su na teritoriji Hrvatske i Bosne i Hercegovine Srbi označeni za neprijatelje.

Makedonci

Makedonci nisu imali nikad svoju državu, tvrdi Nikola B. Popović, a savremeni Makedonci, što je nonsens, poriču svoje slovensko poreklo i žele svoju savremenu državu da ukorene u antičkoj istoriji. Savremena, Vardarska Makedonija je postala republika u sastavu FNRJ 1945. godine i dobila impuls u konstituisanju svoje nacije.

Albanci

Albanska situacija je beskrajno jasna, napominje akademik Popović, gde od kraja 19. veka teče konstituisanje njihove nacije.

Taj svet, koji je živeo na teritoriji turskog carstva, zvao se, kako kaže, Šiptari, zvali su ga Arbanasima, Arnautima i tek u naše dane su ti Šiptari na teritoriji Srbije sebe proglasili da su pripadnici albanske nacije, čime su dali do znanja da su Albanci tamo njihovi sunarodnici.

To je, ističe Popović, prva izjava koja cilja da se stvori zajednička albanska država tamo gde oni misle da su na svojoj zemlji, a trenutno su skovali termin prirodna Albanija.

Njihov nacionalni pokret je jedno vreme bio protiv turske carevine. Međutim, s obzirom na istovetnost religije, oni su se ujedinili i u Prvom svetskom ratu.

Albanci su bili protiv jugoslovenske države, bili su protiv Antante, a u Drugom svetskom ratu uživali su podršku fašističke Italije, jer je Kosovo bilo okupaciona zona Italije. U najnovije vreme uživaju podršku SAD i EU.

Podrška Albancima od strane NATO-a je u direktnoj suprotnosti sa interesima Grčke, sa interesima celovite Crne Gore i Srbije i srpskog naroda u celini.

Srbi

Krajem 19. veka dolazi do Berlinskog kongresa i do tada je Srbija uživala višedecenijsko prijateljstvo sa Ruskom carevinom.

Podudarnost interesa Rusije i Srba, ali i Bugara, napominje sagovornik Sputnjika, bila je istovetna u odnosu na Tursku.

Rusija je vrlo oprezno, na suptilan način, davala podršku bugarskom nacionalnom pokretu, ali i srpskom, da stvore svoje nacionalne države.

Bugari i Srbi su težili da imaju savezništvo sa Rusijom i u tome su uspevali. Imali su perioda kad su uspevali da imaju saveznike u Austrougarskoj. Kao Srbija na Berlinskom kongresu.