Pa, šta je do tebe?

Piše: Mihailo Medenica

Veliš: „Sve je do Boga“, pa zasedneš i ne činiš ništa!

A, Bog se javi pa uzvikne: „Ajmo, Srbine, evo me!“

„A, ko si ti?“, pitaćeš?

„Bog, hajmo Srbine, zvao si me“!

„Jesam, al sve je do Boga, bolje da sačekamo još malo…“

„Pa, ako je do mene evo me tu sam, velim ti, idemo!“

„Bih ja, Bože, al kako da znam da si baš ti taj Bog kojeg čekam?“!

„A, imaš li još kojeg osim mene, Srbine?!“

„Nemam, al sumnjivo mi je kako si se baš sad pojavio kad sam zaseo i čekam na Božiju promisao da me prene?!“

„Srbine, zvao si me, došao sam, pa hajdemo ako je sve do mene.“

„Dobro, a kuda ćemo Bože?“

„Ti valjda znaš, čekao si me, dozivao, požurio sam da ne časimo, vreme je…“

„Ipak si ti meni nešto sumnjiv, Bože, pojavio si se ko da si me prisluškivao..?“

„Ne, već sam te čuo, znam kolika je muka skolila pa tebi prvome požurih!“

„Jeste muka, ne kažem da nije, al opet nije tolika da baš sad ustajem, i to baš ja! Što nisi nekome drugom pohitao najpre?“

„Najglasnije si me ti dozivao, Srbine, pa se tebi najpre odazvah!“

„Hvala ti, Gospode, al možeš li ipak nešto kasnije da dođeš- sutra, prekosutra, neki dan od nedelje, neće muka nikuda, a neću ni ja?!“

„Ne budali, Srbine moj, nego na noge pa ajmo, zadnji su časi“!

„Ustao bih, Bože, veruj mi, al ne mogu, nije do mene, do Boga je!“

„Do tebe je, Srbine, do tebe! Tvoje je samo da ustaneš a ja ću ostalo! Ustaj, bre, i prati me…“

„A, pa nećemo tako, Bože, što ja da pratim, ja bih da predvodim!“

„Dobro, ti vodi ja ću te pratiti, samo ustani, evo ja tebe molim!“

„Eto, znao sam da nisi ti taj Bog kojeg sam dozivao, gde bi to Bog pristao da prati čoveka?! Mislio sam da ustanem ali sad neću za inat!“

„Ja te vazda i pratim, Srbine, tvoje je samo da ustaneš, rekoh ti već!“

„Eh, pa nije to samo… Lako je tebi reći: „Ustani, Srbine!“, ne muče tebe moji jadi.“

„Pa, reci više šta te muči, tu sam da ti pomognem“

„Ufff, muka je to velika, al sve je do Boga, ne možeš ti tu ništa, Bože“!

„Mogu ja sve, Srbine, pa i sam kažeš da je sve do mene, evo me!“

„Pa, kad već možeš sve, Bože, ajde ti pomogni kome drugom, a meni svrati kasnije, biću ja ovde. Moje muke silne i ja, čekaćemo Gospoda“!

„Velim ti, Srbine, ustaj i preni se, ostalo ću ja!“

„Ustao bih, veruj mi, al nije do mene, sve je do Boga, pa bih ja radije s mukama sačekao ovde, a ti ako možeš kako bez mene bio bih ti zahvalan ko Bogu!“

„Srbine, ja i jesam Bog! Zvao si me, kukao, naricao do neba, tebi prvome stigoh, šta još hoćeš, samo ustani…“

„Neću ništa, sve je do Boga, pa kako On odluči?“

„Evo, odlučio sam, ajmo sad…“!

„Eto, odlučio, a ja se ništa ne pitam! Neka tebe, sačekaću ja ovde, znam šta mi valja činiti…“

„Pa, šta ti valja činiti, Srbine tvrdoglavi, šta?!“

„Sačekati Boga, sve je do njega, ništa ja tu ne mogu“!

„Možeš, samo ustani i uspravi se, dovoljno je, dalje ćemo zajedno rekoh ti! Možeš li toliko, više ne treba.“

„Ne mogu, nije to do mene, Bože.“

„Pa, šta jeste, čoveče?!“

„Da sedim i čekam, sve je ostalo do Boga…“