Pad u čoveka…

Piše: Mihailo Medenica

Mogao bih se zakleti da sam sreo sebe!
U prolazu, doduše, nekom mraku, nismo se javili jedan drugome, al mogao bih se zakleti da sam…

Ličio je, majku mu…

Doduše, svi smo danas jedni drugima nalik: tuđini svojih života, sakupljači kartonskih dana i otkupljivači polovnih zora.

Nakupci havarisanih biografija, žive vage mrtvoga čoveka…

Možda i ne bih poveroavo sebi ali rekoše mi neki zli dobronamernici da su se i oni sapleli o moju sen, pa gde je sen biće valjda i nešto čoveka za njom..?

A, iskreno, voleo bih da se sretnem gde, da se porazgovaram sa sobom.

Onako, ko s najbližim strancem, dovoljno se dugo i dobro ne poznajemo da bi smo se sigurno mrsko obradovali jedan drugome.

Fali mi patnje, sva je ostala kod njega a ja se zaleteh i uzeh sreću misleći da sam bolje prošao…

Kud ću i šta ću s toliko sreće, vukljam je ko teret, pretežak smrdljivi teret što nit imam gde baciti- puni otpadi sreće, nit je imam kome dati- svak vuče svoje bisage ko samare i prokletstvo.

Eh, da mi je patnje, znao bih šta ću!

Znao bih sad da uživam u njoj, da je privijem uza se, da se nagizdam patnje i krenem među ljude- neljude.

Kako bih sad znao među srećnima da patim, da mi zavide, da se laktaju ko će do mene da se očeše o malo patnje…

Lako je u ovoj pohari i nesreći biti srećan, svako to ume, šta je sreća no dokolica pusta kad nemaš za čim da patiš..?

Tako bih slatko danima patio za sobom onom patnjom iskonskom, čistom, samonikolom u svakome od nas dok smo još bili ljudi, dok je rađalo u nama, dok se sejalo i žnjelo čoveka u čoveku…

Dok se, ono, išlo na mobe patnjeničke.

Dok smo se sabirali na selima od suza i pitko razgovorili uzdasima, kad ono čitava duša krene iz tebe a ne mariš, neka je, šta će je meni toliko…

Što je više trošiš to je više biva, od Boga je.

Nije to čoveka pa da ga ima tek onoliko koliko čoveka otme od drugoga.

Nije to sreća pa da te razgali tuđa muka, već patnja što vazda pročisti i spere čoveka s Čoveka pa nikad alavo ne poželi još samo tren više.

Ukradem li još tren ne postojim duže za njega već neko traje kraće za taj tren njemu dat.

Jel život ako ga čoveku nikad dovoljno nije?

Ako mu ga nije dovoljno- ništa od svog trajanja učinio nije pa otima tuđa radujući se što će u istom bezobličju tinjati.

Bez patnje, čisto tinjati ko sveća što je neko usred dana zapalio jer mu je malo sunca…

Kakav sam samo čovek bio dok sam znao patiti, e…

Da su me tad upoznali ovu ljudi- neljudi što me sreću čoveka- nečoveka ostalo bi šta za nama vredno patnje.

Ne tuge, ne jada, sve je to sreći nalik, pritisne u grudima i plećima ko dva vodenična kamena pa smelju i to duše što osta…

Patnja. Ona od Boga. Ona kojom nas je Hrist- Bog blagoslovio s raspeća doveka!

Nije on na Golgoti ni bolovao, ni jadikovao, ni tugovao, zapomagao, niti bio srećan, već je patio…

Ne za životom pukim, nit onima koji su ga oplakivali već onima što su srećni stajali pod raspećem.

Ništa nam veće, čistije i jasnije nije ostavio u zavet do patnju!

Gde zametnusmo svoja raspeća i vrlinu patnje?!

U svakom je od nas Golgota, no šta je Golgota do golo i zlo brdo bez Boga- Hrista na njoj?

U svako je od nas crkva, no šta je crkva ako se molimo za još tren više, a ne blagodat patnje?

Šta je čovek- čoveku ako se srećom nadgornjavaju umesto da se patnjom kume i bratime?!

Što sam sebi ako se tek u sreći poznam, zaličim sebi na sebe ali se ne smem zakleti da sam to ja?!

Da mi je u dan videti dana, u noći- noć, u drugima sebe i u sebi manastir raspevanog bratstva…

Da mi je da mi javi da su me videli gde patim, da otrče na mobu, da se uparade dušom i otrče na selo…

Da mi je da patim, no srećan sam.

Lako je kukavičje bezličje zvati srećom!

Još je lakše pad zvati životom.

No, kako zvati Golgotu bez raspeća i Hrista- Boga na njoj?

Jel hodočastim ako zbacim dušu ko teret da se lakše uspem…

Jel istina da su me gde sreli a ja srećan što ne patim ni za sobom..?