Падај Мило и неправдо
1 min readПише: Михаило Меденица
Вели Мило Ђукановић како није имао лошу намеру према Србији када је одлучио да призна оно што се никад признати не може и не сме- незавиност Косова и Метохије!
Отприлике, желео је да помогне Србији, јер ваљда то тако иде: кад брата заболи глава не дајеш му лек, што би га, авај, тровао хемијом, него га лепо секиром скратиш за главу и бола више нема, проверено!
Ражалостио се подгорички Потемкин толико да је сузних очију (а познат је као душеваан човек- заплаче како види гладног, немоћног, Свету Маровића иза решетака, народ који се гуши у сузавцу док у тој магли полиција покушава да му помогне наводећи га пендрецима по леђима ка свежем ваздуху) говорио и Тадићу и Вучићу како је Косово јалова работа и како им ваља наћи утеху у неком хобију: кукичање, хеклање, сакупљање значака, продаја националних интереса преко интернета на комад и кило…
Саветовао је, сирома, ал ко да га послуша- овај први којем је Србија била модна писта а он политичка Станија с Андрићевог венца, или овај други којег је као Јован Крститељ умочио неколико пута у Морачу и послао у Београд уз благослов: „Ја те створих и дадох ти моћ да ходаш по води, летиш, говориш шест сати без паузе и учиниш за Србију више неголи што би метеор да удари по сред ње! Сваког јутра пред огледало понављај себи: „Ја сам Бог, ја сам Бог, ја сам Милов мали, што ти је дође као пословођа Богу“ и ако ли ти ко не поверује ти буди милостив, опрости му и пусти кербере да га провуку неколико пута кроз блато и го.на, мени пали већ две и кусур деценије…“
Проблем у читавој причи јесте ситница, готово занемарљива, да Мило Ђукановић осећа Србију братском колико и Северна Кореја- Јужну, растребио је чак и маслачке који су цветајући нагињали ка Србији, али једнако воли и Црну Гору, јер с правом може да каже: „После мене- ништа!“
То што си признао Косово и Метохију као нешто што никада не може бити ишта осим Србије- за то ће ти довека судити јастук, добри мој Мило, преци и потомци који ће те се стидети ко Секуле Дрљевића!
Није твој пупчаник у банковним рачунима, перјаниче аветни, нити га је пресекао и подвезао Мираш што помазује сурутком, нити Јеврем Брковић који те учи неком језику змија, већ на истом том Косову, дубоко под његовом гробном и светом земљом!
Сећаш ли се оне владичине: „Ко се стиди поријекла, рђа вазда довијека“, мада те и тај субверзивни елемент Његош жуља и боли ко сат од 100.000 евра кад га претегнеш на „праведничкој“ руци!
Но, не секирај се, иде октобар, леп месец Михољског лета и Миловске јесени, даће Бог, ал не тај порцулански којег си поклонио Мирашу, већ онај што види и вага…
За тачно месец дана гласаће Црна Гора, а бојим се да овог пута неће ићи стазом којом је пендрецима „спасаваш“ из облака сузавца, већ оном на којој си поставио наплатну рампу и разрецао цену мислећи да је превисока!
Нема за слободу превисоке цене- на пендреке ће ти народ одговорити гласачким листићима, да видиш какав тек белег по леђима они остављају..?
Признајем, после 16 година нама у Србији један такав исти октобар није донео добра колика смо очекивали, али овај, у Црној Гори је шанса да и ми исправимо некее грешке!
Твоје: „Здраво“ оздравиће и Црну Гору и Србију, којом владаш својим Пинокиом, подгорички Ђепето мој!
И да, ако ме ко упита одакле ми право да из Београда коментаришем прилике у Црној Гори, ево и да одговорим- из Црне Горе сам, поносан на своја морачка брда колико и на своју Србију, не дајући да ми ико одваја та два, а камоли растребљује од свега за шта су нам праоци падали вичући у ропцу: „Живјеле Црна Гора и Србија!“
Хвала то још једанпут што ниси имао лошу намеру признавањем Косова и Метохије, па ето немам је ни ја признајући да ће ме довека бити срамота што нема тих ветрова с Ловћена, Комова, Дурмитора, Сињавине, Бјеласице, Мораче, Горице…који ће моћи да одувају црни облак који си навукао над Црном Гором и развеју маглу у коју си је утамничио!
Толики је, нажалост, да ће требати генерација док се кроз твоју заоставштину не разаберу до ведрих јутра…
Од срца ти желим сунчан 16. октобар како би што јасније видео да је и пад- лет, па лети, брате мили, са све кликом у беспамет из којег сте се винули…
Ко ће те после пригрлит не знам, ал знам да би јастука требало да се плашиш више и од Демократског фронта!
Они су људи, праштају, само желе да им Црна Гора никада више не буде црна без у имену, ал јастук не прашта, па нећеш знати јел мање боли заспати ил рвати се са собом да останеш будан- ноћ ће стрпљиво чекати, а у њој нема камера и сервилних новинара с Милоугодним питањима…
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Milo – Vucic!
Balkanski sindrom malih razlika.
Bio tamo jedan u Kotor i drzao govore prvo Italijanima kada su okupirali Boku,pa kada dodjose „oslobodioci i njima onako bez zazora hvaleci junacku borbu i slobodu.Mnogo ogdina iza toga priupta ga jedan stari komunista „dobro brate kako si mogao tako da se ponasas,prvo jednima pa drugima i to ljepse drugima nego prvima iako su ti prvi na dusi“
E moj dragi odgovri ovaj „nijsam se ja mijenjao nego oni“Nazalost velika je to istina SIBINE samo necmo mi to da priznamo,a zasto i bismo velika vecina od te podlosti zivjese i zivi do danas,kako rece Milutin ko je taj ko je 44 otisao u cetnike,sta je on mislio.Nije to rekao juce nego poodavno,a ta se druzina namnozila ustalila i zivi po pravima i obicajima koje su sami proglasili za pravdu i pravo.
Svaka cas na tekstu pravo u centar.Slobodane samo opusteno MIRAN.
„оно што се никад признати не може и не сме- незавиност Косова и Метохије!“
Pa, ti ga, junace, nikad nemoj priznat… Podji, koliko je sjutra, na Merdare, i umarsiraj na Kosovo ravno, pobodi srpsku zastavu, proderi se: „Ovo je Srbija“. Javi rezultate…
Lijepo li je palamudit o Kosovu sa pristojne distance, narocito iz udobnog beogradskog gnijezda. Tako se Beograd poigravao, beskrupulozno manipulisao, Srbima u Hrvatskoj i Bosni, prije nego su kosovski Srbi dosli na red.
„Из Црне Горе сам, поносан на своја морачка брда колико и на своју Србију, не дајући да ми ико одваја та два, а камоли растребљује од свега за шта су нам праоци падали вичући у ропцу: ‘Живјеле Црна Гора и Србија!’ “
Поздрав из јуначке Топлице!
Slobo brate jesi Ti gluv i slijep
Daleko od bilo kakvog „basarijanizma“, štaviše, ta mi ideologija mistifikacije i plitkog (u potonje vrijeme!) postmodernizma, kojeg začinje vulgarnim sarkazmom rođenim u birtiji, nikako ne prija, ali, na ovom mjestu, želim postaviti jedno pitanje, budući da kao sjevernjak i sam sam ponosan na rovačka mi brda, pa ipak: može li biti da je za sve ovo kriv isključivo On (čitaj – Milo), za moralni sunovrat i ponos koji se srozao na dupenizaštvo; za karakter koji se povodi sitnim interesom, i za elitizovanu kvazi kulturu koja vjeruje kako samo diplomatskim putem ovo zlo može jednog dana biti uklonjeno; dakle, da li je On jedini krivac što imamo jednog Krivokapića koji se politikom bavi kasneći, i što smo dobili pjesnika sa pendrekom (to je prvi policajac okorelog mafijašnog režima, taj koji je krenuo iz radia Svetigore, pa preko Glasa Crnogorca, do drugog čovjeka partije koja se pokazuje doslednom, što je u mentalitetu (novo)crnogorca gotovo nepoznat fenomen, te i u ovom primjeru to jasno uviđamo, zato je tako lako i šutnuo u sve ono što je, kako sam veli – petnaestak godina časno i politički gradio, itd…) Prema tome, crnogorcu bi bilo bolje da konačno (i hrabro – što će reći, slijepo i ludo) zaviri u sopstvenu genealogiju ovog krša, jer, otkud to da nam se dogodi komunizam, i sad miloizam koji traje skoro tri decenije, i kako to da je, uvijek tek, samo onaj na čelu apsolutni krivac, što smo brabonjcima svojevremeno zasipali ikonostase, i što smo, na Cetinju, izglasali priznanje tzv. države Kosovo. Ima u našem duhu potrebe za dokazivanjem vlastima preko svih granica ljudskog, a koja, opet, ni pet dindži ne drži do nas; „zlatnih“ šezdesetih, Tita nije moglo zapasti da bude komunista, baš kao što je jednom Marks u pismu Engelsu stavio i ovo: „Sigurno je da ne vjerujem u marksizam, kao što sam još manje i sam marksist!
Crnogorac može biti, i junak i izdajnik! Ima u njemu nečeg od Đilasa, od one paklene podvojenosti na koju se nikad ne možeš sigurno osloniti, a što nećeš jednim okom čkiljiti svu noć, jer nikad se ne zna. Bard međ’ pjesnicima (tako je beogradska čaršija nekad krstila Jevrema Brkovića), jeste bio i pjesnik, ali i goli udbaš, baš poput profesora Novaka Kilibarde, čije se dodvirništvo danas najviše gadi šefu, koji ga se nikako ne može osloboditi, i džaba mu je dao stan u Vektri, ovaj ne posustaje sa hvalospjevima od kojih ti se želudac prevrne; ne samo da je politički vizionar, zaključuje Kilibarda, šef je i harizmatičan tip koji, naprosto, plijeni da se to ravna sa mađijama o kojima se, dodatno, možeš obavijestiti u Trećem oku, kao i u Kuriru, već prema čitalačkom ukusu.
Nego, u tekstu se provlači kako je new otac nacije Vučić, došao tu gđe je zahvaljujući našem harizmatičnom šefu, i zato mi nikad neće biti jasno, zašto su upravo takvi, našem narodu omiljeni, jer mu vjeruju bez ostatka, čak i više od toga, u čemu ima svojevrsnog bolesnog projektovanja ega, kojim bi se trebao pozabaviti uvaženi Vladeta Jerotić, riječ je o patologiji koja je vrlo opasna. Tako u pegišu, svaki drugi „kolumnist“, drži se samo za uklete devedesete i tv Pink, koji su, po njihovom visokouvaženom mišleniju, jedini krivac što se tako duboko izopačava prefinjena sofisticiranost u našeg novocrnogoraca, koji je sve do pojave ova dva fenomena, bio pravi i prvi čistunac, onaj koji se u Nikolino doba klizao i igrao tenis na Cetinju. O tome se radi: kakav je narod, takav je vođa! I, zato, Sioran ima pravo kad veli da čovječanstvo obožava one koji ih vode u propast! Tito nam je bio Bog u malom, baš kao što je to sada Milo u nas, i Vučić u vas… Treba, zašto da ne, skenirati korijen ovog naroda, ogoliti mu mentalitet, provjeriti svaku medalju i ispitati na čemu se temelji čojkanje čega je svaki mlad čovjek, zaista, više nego sitan. (Uvijek je riječ o ponosu, hrabrosti, žrtvi, dok u stvarnosti, možemo reći ništa od toga ni na puškomet; sadašnji crnogorac bi sve đavolisao zarad najsitnijeg interesa, a ništa bolje ne stoji ni u Serbiji, dok je Dodik zasjeo u svoj stakleni dvor, i lopatom ga ne mogu iz te fotelje (zato, mučenik, i iz mozga pjeva: „Ne može nam niko ništa…“) ) Ima tu nečeg iskrivljenog, bogme i nedovršenog, što se vijekovima hranilo imaginarijumom, pred istinom koja je bila strahovita, i ne uvijek na našoj strani. Da, naš čovjek (ovdje podjednako mislim na srbina i crnogorca, zato što sam srbin-crnogorac), životari od politike koja ga ugrubo karikaturiše: svaka druga avet tripuje kako od njega zavisi sudbina naroda, bilo u političkom, ili književnom smislu, sasvim je svejedno; ovđenah ti je svako vojvoda i serdar, ponosni praunuk nepobjedljivih krša, kao i uzdanica i dika kuće sa tolikoh ranah! Dosta!, treba da nam se dogoditi – istoričar duha!, onaj koji će nas izduboka objasniti nama samima, i zgužvati tu sliku samobitnosti, koja je ponajmanje hrišćanska, i uistinu, niko se manje ne drži Hristove riječi od crnogorca, koji u Jevanđelju ne osjeća ništa, i uvijek je za onu – oko za oko, zub za zub. (Nemojmo tako, pa praunučad žive na kredit slavnih predaka, i stoga im se moglo da se prekonoć prešaltaju, od komunista do demokrata, u čemu nema razlike; dok stori koja se tiče vrline, izabranosti, i svakako žrtve, boluje od patetike i niskoumnosti što prosiplje svako drugo stihoklepalo. Zato što nam je kolektiv truo iznutra (iz Filipa Višnjića, eto nas u zagrljaju sa Vorholom i žutom patkom Ne da(vi)mo Begiš, što je, u normalnim okolnostima sasvim normalno, ali, ne lezi vraže, u nas tek treba ispitati uravnoteženost i jednu zrelost za takve prelaze. Naravno, treba ostati budan i zabrinut nad kretanjima svjesti svog obora, i kad je tako, gospodin Medenica bi trebao da koju oplete na račun Gorana Danilovića, kome uporno ne smeta da se ponaša kao „šerif“ u krimi režimu koji ga uzdiže svakom prilikom, i ne čudi što svaki novocrnogorac ima samo riječi hvale kad je riječ o Gogiju, uglađenom i bledolikom i slatkorečivom poeti koji je brzinom svjetlosti privolio pendrek, ali, zar ne, i zato je kriv ON, a ne prije moračka narav u koju bih se teško saklonio. Ne, ništa nije pomagalo (kao omladinac u komunističkoj patiji), Gogi je pokušao preveslati srbe u Crnoj Gori, zato je onako hitro pritrčao ateisti i ljevičaru koji se kriju u Lekiju, usukanom teniseru koji se još uvijek vježba u disciplini iz samodopadanja. To ih, dobri moj Mihailo, bliži sa Balšom Brkovićem, i ne znam jesi li u begišu načuo, ali Goci bi i ono malo kose dao za Bakijev predgovor, iako ovaj o njemu ima mišljenje, bože sačuvaj. Jeste, dobro pogađaš: takav je naš mali čoek, koji nepogrešivo bira „velikog“ vođu, te nam istorija nije sva čista, naročito ne ova modernija, od komunizma naovamo (do post-komunizma), raspad je sve očigledniji i smradniji, i kucajući ovo čujem gđe jedan četvrtan na Balšića pazaru govori preko mobilnog: Nisu bitne pare, alo, držim do ljudeske riječi, i da bude kako je! – e ovo, moj Medenice, jeste novocrnogorac koji se na svaki način mora prevaspitati, a što se tiče Mila, njegovo je odavno odzvonilo! –
(Ono što brine jeste kolektiv, koji je uvijek svoj fukarluk znao pravdati i prasti preko posrnulog šefa, baš šteta! Šefa, nakon svrgnuća, treba „preparirati“, da bi se, nakon toga, tačno onoliko godina koliko je trajao, ispitivalo šta je to kod njega bilo što nas je uspjelo pretvoriti u ovo što danas jesmo: najobičniji dps-dupelisci i lude koje se brinu za ono malo što pod njušku može stati!)
Gete: „Ono što ti po precima pripada, zasluži da bi imao!“
Sibin
slobodane vucic je milov najbolji pajtas nije dugo na vlas kao on ne daj boze braci srbima da ostane kao nama ovaj nas nepomenik bio bi gori od njega a kad je bio u srs vazda je dolazio u crnu goru na izbore da prospe 10000 nasih glasova i tada je bio milov pion zelim mu da sto prije ode sa vlasti i da se nikad vise ne bavi politikom
А због чега би Ти желио да Вучић оде што прије са власти?
Занимљив текст и снажна порука. Мада, ове флоскуле о Вучићу као Миловом пиону, благо речено – не стоје.