Pamtimo li Stojadina Mirkovića?!
1 min read
Mihailo Medenica
Zvao se Stojadin Mirković. Godina- tek 19.
Pitomo, pošteno i hrabro dete iz domaćinske i kućevne familije.
Opravili su ga otac i mater za vojsku te ’90. godine- valjalo je odslužiti domovini pa imanju, takav je vazda red bio u Srba, a Mirkovići, domaćini, rekoh, iz Gornje Leskovine više Valjeva… bilo ih je pod plodnom crnicom koliko i nad njom. Više je generacija palo po šančevima nego po njivama, za plugom…
Zvao se Stojadin Mirković! Imao je već 19 godina, momčina… imao je tek 19 godina, dete…dovoljno da preuzme imanje na težačke ruke kad se vrati iz armije, premalo da otac i majka preuzmu sanduk s onim što je ostalo od…
Pamtiš li ga Srbijo?!
Slabo, ako je sreće, a za sunčanih dana kakav je ovaj ni toliko…
Bio je samo Stojadin Mirković, vojnik, vojna pošta- Bjelovar, seljače iz zabiti više Valjeva, neke Leskovine, pod noktima vazda zemlje na koju težak zamiriše kako se rodi…
Bjelovar, 29. septembar 1991. godine!
Divan dan za umiranje, još se leto koprcalo jeseni…dal je i u Gornjoj Leskovini bilo tako, mada planina je to, omrazi rano, teško se i uspeti kad udare vetrovi, a kamoli izneti sanduk s onim što je ostalo…
Pamtiš li ga Srbijo? Stojadina Mirkovića! Heroja tišine i senke.Seljače, tvrdoglavo i neposlušno, more, ukopalo se to i ne mrda iako major komaduje driugačije!
Major Milan Tepić!
Zapovedio je vojsci da se skloni, da ga ostavi, da se sklone, da odrastu, ostare, al Stojadin ko Stojadin- „neposlušan“ na pretke, eno im krajputaša na Ceru, Kolubari…
Major je zapovedao, ali zaludu, nije imao kome, seljače kad nameri nešto pre će bukva uzmaći njemu nego što će je on zaobići…
Bjelovar- 29. septembar 1991.- grad je zadrhtao od eksplozije!
Blag, sunčan dan je uzmakao ko da svanuo nije…
Bolje da nije, barem ne takav, danas bi Stojadin imao…pa sinu bi il kćeri možda spremao svadbeno ru’o…
Pamtimo li ga, Srbijo?!
Možda za ovako sunčanog dana, jednako divnog za umiranje, sećanja uglavnom!Nema veze, sutra je već novi dan- nova nafaka da zaboravimo Stojadina, jer heroja, Boogu hvala, imamo, baš kao i dovoljno dana da ih zaboravljamo…
Gedža je to, tvrdoglavo ko june, odbio komandu da odraste i ostari ali ne mari, tu smo mi a dok je nas stariće- sećanje, priča, zapis o jednom 29. septembru i nekom tamo Stojadinu Mirkoviću koji je u Bjelovaru stradao uz svog majora postavši- krajputaš pamćenja.
Časno je svako sećanje na jednog od bezbrojnih junaka našeg roda. I kako nema knjige u kojoj su osnovni podaci o njima, tako neka se zna da je Stojadin Mirković iz sela Gornje Leskovice ( blizu Lelića, Svetog vladike Nikolaja Žičkog). Stojadin je rano ostao bez oca.
Opet i iznova bravo. Bogat li si brate Mihajlo sa takvom dušom i riječi.
Napad na [amcenje traje dugo. Satanistima ne treba ju oni sa pamcenjem. Samo najzilaviji i najizdrzljiviji su zadrzali pamcenje.
Sjetimo se Kocicevih rijeci: “ ko iskreno i strasno voli slobodu i otadzbinu neustrasiv je kao Bog, a prezren i gladan kao pas“.
Slava Stojadinu Mirkovicu i Milanu Tepicu.