Пас нас лаје

Пише: Бећир Вуковић

Не лаје пас на тебе.
Не лаје пас на вас.
Пас нас лаје.
Пас вас лаје.
Пас те лаје.

Прави пас не лаје на народ.
Скотина лаје и на спровод.

Враћајући се, по невиђелици, са игранке, из  Потрка, преко планине, главицама а не увалицама, чујете како у даљини пас лаје.  Однегдје, рутински, одвајајући, лавеж за лавежом. Да ли пас лаје према вама. Може бити осјетио је нешто, или је и вас осјетио, и успоставља контакт са вама. Прави пас зна што лаје. Чим у даљини чујете пса, лакне вам, имате какву такву оријентацију. Док остали пси куњају, тај најстарији, који је замијенио дан за ноћ, с времена на вријеме, неколико пута из пуних плућа лане. Дал табанајући, од Лучке горе, кроз нагромадане облакове блијецка. Опет, у даљини пас лане, па стане. Па, опет, чујете дувоко лајање, чешће, али, сада као да према вама лаје. Је ли могуће да вас је гаров осјетио, и познао преко пусте планинчине. Нема гарова у цијелој Сињавини.

Је, ли, бре, људи, на шта ће личити Сињавина, кад не будете чули пса да лаје од Крње Јеле, до Борове главе. Да не зариче говече, не зарже вранац, не чујеш чактара, ни зуја бумбара и челе, ни сокола, ни чавке изнад чавчалице, ни лептирице, ни гуштерице. Ламентирам над Сињавином окупираном – ето и римује се, а то не волим,  јербо што се уримује, то не слути на добро – што се римује, тако остаје.

Кад буду бомбардовали Сињавину, кад загрме натовске хаубице од Мучнице преко Превије, и буду звиждале поврх Гркова, и тупо ударале у Старац и Пећарац, знајте, браћо, то је потоња ура. Кад стрекне макања у колијевци, дижи аљине. Кад на Савиној води видите прве псе рата са сунчарицама, кад видите мрске мисије у кампањолама, кад пси рата разапну антене на Јаблановом врху, купите чаурице, и тражите новог Чарнојевића да вас некуда изведе из Черногорије.

У бир земану, гонећи валије Алајбеговића, мој шукунђед Илија, оставио је главу на Сињавини, без мрамора, и помена.

Ниједан пророк који је отварао небеса и земљу, није видио ово зло које се надвило над шачицом народа. А, кренуло је са обурдавањем Ловћена. Каже владика са Цетиња, све је почело бомбардовањем Ловћена са мора аустријским хаубицама. Не заборави ни монструма Маузолеја, и Лубардиног бика који је узјахао свету планину. Амин. Прво је Ловћен пао, само зато да би Краљ спасио гузичетину. Од пада Ловћена до пада Сињавине, има равно стотину љета. Ни епска поесија није изашла на крај са нашом страдалном кажом, ојче, пјесник, наслоњен на олтар Ружице. Амин.

Ни Мато Глушац није видио каубоје да бињикају по нашим планинама. А Мато је и  кроз камен видио. Видио је и главу Смаила Ченгића како паде на рудину Сињавине, али каубоје ни кроз маглу није назрео.

Често, чељаде, из пунијех уста, каже каквом ајвану а тобожњем иксану – ајде, не лај. Чељаде, то никад не каже своме псу. Неће пса да увриједи. Само вук са главице може да каже и најбољем псу у селу – само ти куквего лај, и нијеси за друго, без у везу, иза  коца, да полајкујеш. Само вук има право да мршне пса.

Давно, и прије историје и поезије, пас је издао своју поноситу браћу, и, од тада, има само једног истинског презиратеља. Кад вук чује пса – стане – ко укопан, и неко вријеме не може се алавертити. У природи нико никога не презире ко вуци пашчад.

Градске луталице, кучићи на узице газдарице, градски џукци са качкетима и наочарима, приградске керуше и цицикури лају са говорнице, неписмене слуге и слушкиње, све је то сјаргало са планине, и испод планине. На планини остали само јауци. Какав је био тај Кочић, тај трагични јунак српске књижевности. Идеш ли, роде. Не идем, не идем, ђеде.

И у наше дане, на Сињавини, испод Јаблановог врха, боре се Јаблан и Рудоња. Онда, Рудоња бијаше бечки, сада је Рудоња бриселски. А све наше планине једна су планина, Динара.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: