Паскалове духовне дилеме (I)

Пише: Војислав Гледић

Бавећи се позитивним наукама, прије свега математиком и физиком, Блез Паскал им је дао огроман допринос. Његов рад на разним подручјима ових области увршћује га у круг најистакутијих стваралаца у историји. Међутим, његов духовни и истраживачки свијет се није ограничавао нити  усмјеравао само на рјешавање конкретних научних проблема, без обзира колико су они били значајни и вриједни. Паскал се при крају свог краткотрајног живота у потпуности посветио филозофским и теолошко-религиозним медитацијама које су га одвеле у један сасвим другачији свијет од онога у коме се кретао током интензивног бављења научним питањима. Овај великан је увидио да се дискурзивним и рационалним начином не може стићи до упоришних тачака које би му пружиле одговор на питања човјековог смисла и оправдања његовог живота као мисаоног и емиционалног бића. Свеукупна науча мисао, сва логика разума и рационалних успињања представљали су само један ускостручни, усмјерени пут ка истраживању објективне, хладне и механички повезане стварности.

Од малена болестан, њежан и осјетљив, одрастао без мајчинске љубави и бриге, Паскал је проживљавао живот пун бола, тегоба и патњи које су га раздирале. Ријетки су били дани среће, топлине и безбрижности. Предиспониран за болест и патњу, он се сучељавао са свакодневним здравственим тешкоћама које су његов генијални ум упућивали на тражење одговора и на она људска, дубоко  емотивна и интимна питања која су уједно раздирала његово срце и животну енергију. Осим тога, доживио је и неколико личних неуспјеха који су га усмјеравали да се позабави и много дубљом, тежом и комплекснијом проблематиком која се  односила на тражење одговора и на недокучива питања смисла непосредног човјековог живота и начина да се нађе одговор на смисао сопствене егзистенције. Паскал се посветио једној сложенијој, неизвјеснијој и духовнијој проблематици којој је усмјерио задњи дио живота. Увидио је да се логиком разума, рационалним путем не може доспјети до одговора на кључна егистенцијална питања сопственог смисла постојања и начина осмишљавања властите духовне суштине.

Одличан логичар, од малена образован на принципима геометријске евидентности, Паскал је увидио да се та логика не може користити када треба тражити одговор на суштинска питања сопственог смисла и егзистенције. Ту треба користи једну другу, много блискију, непосреднију и исконскију логику  – логику срца, како је Паскал назвао. Тако, заправо, постоје двије логике, и то разума и срца, које упоредно постоје и свака од њих има сопствено поље  дјеловања и коришћења. При томе ове двије логике нису супростављене, не негирају нити потиру једна другу, него, напротив, оне се допуњују и у неку руку прожимају и преплићу. По Паскаловом дубоком увјерењу, заправо, логика срца је ближа и дјелотворнија па тиме и далеко важнија за човјека као духовно и емоцијално биће. Помоћу логике разума човјек  спознаје свијет, прониче у просторне и временске одредбе, посебно осмишљавајући кретање и механизам природе. Међутим, њоме се не може осмислити сам човјеков живот, његове дубоке, непосредне људске интимне потребе, нарочито, жеље, хтијења, нити схватити   његова судбина као непоновљивог мисаоног живог створења.

Као добар познавалац Декартове филозофије и уопште његовог свеукупног учења, Паскал је увидио све добре, корисне и значајне стране рационалистичког  метода  који подразумијева јасност и раговјетност. Такав приступ је неопходан, нужан када је у питању научна (и техничка) истина, али се он показује немоћним када се тражи смисао оног дубоко људског, непосредног човјековог духовног и емоционалног  опстојања. Осим тога, ни Декартово инсиститирање на прихватању и досљедној примјени тзв. евидентних основних принципа није довољно обазложено како то изгледа на први поглед. Детаљнија, свестранија и дубља анализа показује да ни основни принципи, које Декарт инагурише, нису толико евидентни и неприкосновени како то произилази из филозофових разматрања. Наиме, полазни принципи су такође узети на основу нашег увјерење у њихову исправност и истинитост, али то нам ништа не гарантује њихову евидентност са несумњивом и неприкосновеном извјенсношћу. Стога треба и према њима имати одговарајући однос који је оправдан када се приступа конзистентној логичкој   анализи. У том погледу се Паскал руководио мишљењем да се  логичка ригорозност односи на  геометрију и науке које је примењују, односно које имају   математичко-експериментални приступ  испитивања објективне реалности.

Увидјевши, дакле, да рацинална спознаја не даје, нити може дати, одговор  на горућа, кључна питања човјекове сопствене егзистенције, смисла његовог постојања, Паскал се окренуо другој врсти логике и начина проницања у тај другачији свијет, различит од објективне стварности. У развијању свог односа према логици срца, слично као што је радио  у својим научним истраживањима, Паскал је тражио полазне основе које би му послужиле као поуздани темељи за изградњу општег односа, погледа и становишта. Овај великан је ту упоришну, полазну тачку нашао у Богу као свеобухватном  духовном „принципу“  који  омогућује да се сопстени духовни свијет, властита  уверења и недоумице могу обухватати и повезивати у једну конзистентну  цјелину. Колико год је човјеков дух узвишен, узлетан и плодан, он је недовљан да нам пружи одговор на нека за  нас кључна и неизоставна питања. Човјеков дух се, заправом, показује као амбивалентан однос према објективном свијету и самом себи. Дух нам омогућује да се узносимо до најузвишенијих успона постојања и састава васионе и њених дјелова, али он није, ипак, довољан да нам  пружи одговор на питања нашег сопственог смисла, наших  насушних хтијења, жеља, успона и падова. Човјек је усамљена космичка јединка, суочена са трагичном неизвјесношћи личног постојања, попут трске која мисли,  која непрекидно осмишљава и гради оно што се стално руши, нестаје и пропада. Човјеков живот се  неминовно завшава не успијевајући да нађе одговор на смисао свог постојања као индивидуалног и  непоновљивог бића у бесконачном космичком пространству.

Људска мисао, људски дух и разум, представљају јединствени и најузвишенији феномен у свијету. Ум је тај који човјека одликује и који га одваја од свеколике објективне стварности и нужности. Управо се тиме, својом мишљу и духом, човјек одликује и издваја чиме уједно  доминира над читавом осталом „мртвом“, неодуховљеном природом. Добро упућен у тадашње стање научне мисли, при чему је и сам дао велики допринос, Паскал је луцидно  уочио и утврдио ограниченост  тадашњег механистичког приступа свијету објективне стварности. Без обзира на сву необичну  и компликовану сферу међусобно повезаних и испреплетаних механичких принципа, правила и закона, они ни у ком случају не могу исцрпсти и обухватити бесконачни свијет са његовом узвишеном и  недокучном суштанственом егзистенцијом.  Објективни свијет се тим путем, методом чисто егзактног и експерименталног испитивања, не може до краја схватити, докучити и протумачити. Још мање се том  рационалном и „хладном“  методом може доспјети до најдубље  суштине и смисла човјека као самосвјесне  јединке, као индивидуе која је јединствена и непоновљива.

Паскал је, дакле, био свјестан значаја и величине људске духовне сфере, човјекове мисаоне суштине која га узвисује над читавом осталом „механистичком“ природом. Међутим,  ни та и таква мисао, ако је испољена у облику рационалних принципа и дискурзивне повезаности, не може обухвати  нити  исцрпсти и објаснити свијет као цјелину,  његов тоталитет и континуитет. У том смислу  треба користити принципијелно  другачију, бољу и за човјека много ефикаснију, ближу и интимнију методу. О томе Паскал често и веома минуциозно размишља и говори, али није изградио цјеловит и међусобно повезани филозофски систем. Своје најдубље мисли, схватања и сазања  износио је у краћим опсервацијама и констатацијама, односно ефектним мислима, сентенцијама, којима бритко указује на суштину својих ставова и погледа.  Био је бриљантан у начину језгровитог и лапидарног изношења својих мисли и становишта. Није био искључив, посебно када је била у питању примјена двију метода – рационалне и логике срца. Ове двије методе, метода разума и метода срца, образлаже Паскал, представљају два посебна начину промишљања и обухватања стварности. Прва је усмјерена на испитивање свијета објективне истине, док је друга усмјерена на проницање у суштинску свеобухватност субјективног свијета и смисла људског постојања. Упораво у овом другом погледу, у начину да се проникне у сопствени, непоновљиви и несхватљиви свијет интимне сопствености, логика срца показује сву снагу, ефикасност и вјеродостојност. Стога постоје двије врсте разлога и путева њиховог  испитивања, осмишљавања и прихватања. С тим у вези је Паскал изградио  оригинални  поглед који је умногоме искорачио из свога доба, времена XVII стољећа, и указао на могућност   другачијег начина филозофирања и разматрања  објективне и субјективне егзистенције.

Кључно питање човјековог постојања представља осмишљавање ограничености његове овоземаљске егзистенције. Смртност и пролазност су неумољиве и неприкосновене истине које су саставни дио сваког човјековог покушаја да се узвиси или да надвиси свијет и васиону као цјелину. Из тог оквира се не може изаћи па се човјек мора кретати у скученим границама своје постојаности. У том смислу и скучености  јављају се неумитне, вјечите и нерјешиве дилеме којима је Паскал био преокупиран и о којима је размишљао током последњих година свога краткотрајног живота. Увидио је да се у односу на ту  за човјека суштанствену проблематику јављају питања налажења неког полазног, трајног и евидентног принципа којему је, на примјер, његов претходник и унеколико узор Декарт посветио велику пажњу. Декарт је ту полазну, упоришну тачку нашао у ставу Cogito ergo sum (Мислим, дакле постојим), али то није задовољавало Паскала. Увидио је да се сви рационални, полазни принципи заправо заснивају на одређеним недовољно очигледним и недовољно  евидентним поставкама које се у крајној линији своде на  извјесна непоуздана полазишта. Стога је Паскал свој полазни став, своју темељну поставку формулусао у облику максиме Credo ergo sum (Верујем, дакле јесам), при чему он одатле не развија конзистентан и цјеловит филозофски систем као што је то урадио Декарт. Напротив, Паскал је чак са потцењивањем и унеколико омаловажавањем говорио о филозофији, имајући у виду  систематску и дискурзивно повезану филозофију као цјеловити поглед на свијет и живот. Тако, на примјер, он говори са одређеном дозом ироније да филозофирати заправо значи ругати се филозофији, што јасно показује  колико је  био далеко од прихватања филозофије која је представљала идеал Декарту (и другим великанима филозофске мисли, од Платона па до Паскалових савременика).

За разлику од Декрта, који је консеквентно развијао своју мисао и  систем, и то  не само логички, у складу са математичком извјесношћу и јасноћом, Паскал је био противречна  и много емоционалнија природа. Иако генијални математичар, физичар и свестрани  научник, он није консеквентно користио научни поступак геометријског, континуираног и еуклидског развијања мисли и филозофских разматрања. Његов приступ разматрању животне проблематике је био парцијалан, његове мисли се износе афористички, језгровито, али у несистематском реду и слиједу и без настојања да се повежу у једну доследо усклађену и сувислу цјелину.  Његове мисли су настајале спонтано, одвојено и самостално. Мислилац  није уложио напор да их систематизује, повеже и од њих сачини компактан и међусобно повезани систем.  Успио је да формулише око хиљаду својих језгровито срочених и синтетизованих и афористички исказаних мисли које су касније сакупљене и обједињене у једну специфичну цјелину, али које никако нису могле да представљају изнутра  осмишљењу и компактну сувислост. Тако скупљена Паскалова духовна ризница је добила наслов „Мисли“, и објављена осам година након ауторове  смрти.

Међутим, и поред тако спонтаног и непретенциозног настанка и обликовања, Паскалове „Мисли“ представљају један  од најзначајнијих духовних успона у мисаоном стваралаштву XVII стољећа. Одвојене и недовољно чврсто повезане, Паскалове „Мисли“ одражавају генијалне рефлексије и опсервације једног великана који је  настојао да осмисли свијет и живот и да пруже вредносни суд о многим актуелним и значајним питањима која су га мучила или тангирала. Иако нису настале као производ потребе и настојања да одражавају и приказују један цјеловит и континуиран систем, ипак реминисценције одражавају дух, становиште и поглед проницљивог и луцидног посматрача и паћеника. Упоређујући тај дио Паскаловог ставаралаштва са достигнућима  што га је дао као научник у оквиру  систематске расправе о конусним пресјецима, као и са његовим радовима из физике и осталим областима математике (посебно из домена теорије вјероватноће и проблематике циклоиде), јасно се испољавају одређене неусклађености, недоследности па чак и „противрјечности“.

Паскал је, наиме, своју научну и уопште духовну дјелатност започео као изразит рационалиста и присталица и поштовалац геометријске логике. Стицајем специфичних околности, не само предиспозицијом и сталном болешћу и патњама које су га упорно пратиле током читавог живота, таква рационалистичка усмјереност га није могла задовољити нити му пружити одговор на многе тешке  животне дилеме које су га оптерећивле, посебно задњих година живота. У то вријеме је он зашао у својевсрну  сферу скептицизма, па у неку руку и религиозног мистицизма, али је то било у складу са његовим настојањем  да одгонетне смисао  сопственог битисања, као и адекватан одраз  филозофовог богатог мисаоног и духовног свијета и живота. У том смислу се његова ирационалност, која се манифестовала  кроз облике специфичног и рекло би се  паскаловски обојеног скептицизма и мистицизма, надовезивала на његово изразито рационалистичко поимање које је блиставо испољавао кроз своје знамените научне радове. Стога  је његова ирационалност заправо одраз  његовог осебујног духовног сазријевање и превазилажење прве фазе  живота посвећене научним истраживањима и рационалном стваралаштву.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: