Patrijarh Kiril: Pretvaranje Aja Sofije u džamiju je božja kazna za patrijarha Vartolomeja jer je uveo raskolnike u kijevsku svetinju – kijevsku Sofiju
Patrijarh Kiril
Pretvaranje Aja Sofije u Istanbulu u džamiju je kazna božja za vaseljenskog patrijarha Vartolomeja koji je priznao ukrajinski raskol, smatra partijarh moskovski i cele Rusije Kiril.
„Neću da iznosim nikakvu kritiku na račun svog vaseljenskog kolege, ali je, bez sumnje, sve to što se kasnije dogodilo u Konstantinopolju, u Istanbulu, svedočilo o kazni božjoj. Patrijarh Vartolomej je uveo raskolnike u kijevsku svetinju, u kijevsku Sofiju, i izgubio konstantinopoljsku Sofiju – ona je pretvorena u džamiju. Oduzeo si Svetu Sofiju u Kijevu pravoslavcima, pravoslavnoj crkvi, ušao si tu i uveo raskolnike – i izgubio si sopstvenu Sofiju“, rekao je patrijarh u tradicionalnom božićnom intervjuu na televiziji „Rusija 1“.
Prema njegovom mišljenju, teško je predstaviti „očiglednije posledice koje proizilaze iz božjih zapovesti“, i „posledice su nastupile odmah, jer je greh bio preveliki“.
Kako je rekao patrijarh, „svi zajedno“ treba da izađu iz novonastale situacije.
„Treba da se molimo jedni za druge, barem u ličnim molitvama ako je sada to teško u bogosluženjima, jer mi ne pamtimo patrijarha Vartolomeja u diptisima. Ali je potrebno da se molimo jedni za druge i da činimo kako bi ova kriza u pravoslavlju, nametnuta spolja, prošla što pre. Ruska crkva je spremna da pređe svoj deo puta kako bi taj cilj bio postignut“, rekao je patrijarh.
Vartolomej podlegao pritisku
On smatra da je, sve u svemu, razlog toga što se događa činjenica da patrijarh Vartolomej, čiji je položaj u Turskoj „veoma težak“, nije izdržao pritisak „moćne političke sile povezane sa jednom od supersila“, ne mogavši da „smogne snage“ u nekom trenutku i „kaže ne“.
S tim u vezi, poglavar Ruske pravoslavne crkve je zaključio da se logika onih koji su stajali iza vaseljenskog patrijarha i podstakli taj sukob, bila da „Rusiju, pravoslavnu Rusiju, otrgnu od pravoslavne braće i sestara na Sredozemlju i Bliskom istoku“.
„Prema mišljenju tih stratega, pravoslavlje je igralo i igra već i preveliku ulogu u formiranju duhovne i kulturne zajednice, a bez prekida pravoslavnih veza bilo je nemoguće uništiti ovu duhovnu zajednicu nekim spoljnim faktorima. Stoga je ideja prosta – otrgnuti Rusku crkvu od pravoslavnih grčkih, arapskog sveta, Bliskog istoka, kako bi pravoslavlje oslabilo“, dodao je patrijarh.
Podsetimo, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je 10. jula potpisao Ukaz kojim se Aja Sofija ponovo pretvara u džamiju.
Aja Sofija je spomenik svetske kulturne baštine i mnoge zemlje sveta su apelovale na Tursku da ne učini to što je naumila jer će time dovesti do raskola između hrišćanskog sveta i Turske.
Izgrađena u šestom veku za vreme cara Justinijana. Predstavljala je simbol pravoslavlja, ali i moći Vizantije sve do pada Carigrada 29. maja 1453. godine kada je turski sultan Mehmed Drugi Osvajač ušavši u grad obavio molitvu u ovog bogomolji. Time je simbolično postala džamija, a Carigrad prestonica Osmanske imperije.
(Sputnik)
Pročitah tu skoro jedan članak pod zgodnim naslovom – „Šta je bliže savremenim Svetogorcima (koji slijede fanarsu otimačinu hramova i čitavih eparhija kanonske Crkve u Ukrajini), šta im je bliže
– Istina ili Fanar?“ A šta je bliže Fanaru – Istina ili papski Rim?
To je božija kazna pravoslavlju a ne samo Vartolomeju i za vaša činjenja u Rusiji.
Uz duzno postovanje…….ako mocna Rusija i njena crkva…to ne mogu spreciti…..jedan potpis i Erdoganovo izivljavanje na Aja Sofiji….onda nema pravo ni da kritikuje…..To vazi i za nas Srbe….eto pokojni Mitropolit Amfilohije je sacuvao SVETINJE…..zasto vi niste tj Putin???S400…Turski tok???Kasnite braco..kasnite….a oni sve blize ko hobotnica vas opkoljavaju i stiskaju lagano…..Znamo mi Srbi dobro……samo mi smo mali a pruzili otpor 90tih……a VI ste SILA pa vas unizavaju svakog dana….
ŠTA JE I DA LI JE UOPŠTE IŠTA – „VIZANTIJSKO“?
U moderna vremena uobičajeno je da se fraza „Vizantijsko carstvo“ odnosi na politički entitet koji je nekada vladao Mediteranskim svetom. Grad nazvan Konstantinopolj ili (na današnjim kartama) Istanvul bio je prestonica te Imperije. „Vizantijska imperija“ nastaje osnivanjem Konstantinopolja u IV veku, na mestu mnogo starije grčke kolonije Vizant. Rimski imperator Konstantin Prvi (+ 337) nazvao je ovo mesto Novi Rim ili Konstantinopolj. On je uredio svoju prestonicu u novom gradu kome je dao ime po sebi. Naslednici Konstantina Prvog su živeli neprekidno u Konstantinopolju do 1204. kada su Krstaši iz Zapadne Evrope, skrenuvši sa svog puta za Jerusalim, osvojili i opljačkali Konstantinopolj. Oni su držali grad do 1261. Kada su Franci isterani, „Vizantinci“ su obnovili „Vizantijsko carstvo“ 1261. Kada su Otomanski Turci zauzeli Konstantinopolj 1453. „Vizantijska imperija“ je prestala da postoji.
Danas obrazovana publika ne razume dovoljno ulogu „Vizantijske imperije“ u Evropskoj istoriji. Konstantinopolj je u ekonomskom, političkom i kulturnom smislu, od svoga osnivanja bio srce Evrope, sve do njegovog neobuzdanog pljačkanja od strane Krstaša. Novi Rim je odoleo jurišima mnogih napadača, braneći Evropu od poplave upada. „Vizantijska imperija“ je cvetala u istm periodu u kome je Zapadna Evropa bila uhvaćena u zamku siromaštva i nasilja. Ne može se ispustiti iz vida činjenica da Konstantinopolj još uvek ostaje zvezda vodilja Pravoslavnog hrišćanstva, vere koja preovlađuje u Rusiji i drugim zemljama, i koja vuče korene iz Vizantijskog iskustva. U naše vreme, s nedavnim promenama u Rusiji, njeni Vizantijski koreni izgledaju relevantniji nego ikada do sada. Uprkos bogatom nasleđu i značajnoj ulozi, dostignuća Vizantijske civilizacije su često, po kratkom postupku omalovažavana: samo ime „Vizantijska imperija“ je ustvari uvreda.
Frazu „Vizantijska imperija“ su skovali i popularizovali francuski učenjaci, poput Monteskije-a (Montesquieu), uticajne ličnosti intelektualnog života XVIII veka. To je isti pisac čije originalno delo „Duh zakona“ je imalo velikog uticaja na osnivače Sjedinjenih Država kada su sastavljali Američki ustav. Kao i drugi mislioci njegovog vremena, Monteskije je uvažavao antičke Grke i Rimljane, koje je oponašao s ogromnim entuzijazmom. Prema tradiciji Zapadne Evrope, koja je dosezala unazad do ranog Srednjeg veka, Monteskije je smatrao Konstantinopoljsku imperiju dekadentnom i korumpiranom. Iako je napisao dugačku istoriju Imperije Konstantinopolja, Monteskije nije mogao da se privoli da za nju upotrebi plemenito ime „Grčka“ ili „Rimska“. Od zastarelog imena „Vizant“ Monteskije je upotrebio reč „Vizantija“. Reč „Vizantija je označavala Imperiju ukazujući na njene navodne karakteristike nepoštenja, dvoličnosti i izopačenosti. Engleski naučnik Edvard Gibon (Edward Gibbon) u svome delu „Slabljenje i pad Rimske imperije“ govorio je o Imperiji posle VI veka, kao o epu neublažene degradacije i pokvarenosti.
Ljudi, koji su živeli u „Vizantijskoj imperiji“ nikada nisu znali ni upotrebljavali reč „Vizantija“. Oni su sebe poznavali, apsolutno ništa više i ništa manje, nego kao Rimljane. Premestivši prestonicu Imperije iz Rima na Tibru u Novi Rim na Bosforu, nazvan Konstantinopolj, imperator Konstantin I je preselio postojeći identitet Rima na novu lokaciju. Dugo pre Konstantina I, ideja „Rima“ je bila dislocirana iz Večnog grada na Tibru. Jer Rimljanin je značilo biti rimski građanin, gde god čovek živeo. Pre imperijalnog perioda, 89. godine, Rimsko pravo je garantovalo rimsko državljanstvo ljudima širom Italije. Nakon toga, državljanstvo se proširilo na sve veći broj ljudi u raznim delovima Imperije. Imperator Karakala je 212. proglasio rimskim građanima sve slobodne ljude u Imperiji, koji su imali pravo da sebe nazivaju – ne samo rimskim podanicima, već – Rimljanima. U toku sledećih nekoliko decenija ljudi su počeli da nazivaju celu Imperiju sva manje „Imperium Romanorum“ (Oblast Rimljana) a sve češće „Romania“ – Rim(stvo).
U provincijama bližim Konstantinopolju, gde je umesto rimskog preovlađivao grčki jezik, ideja Rimskog građanstva i identiteta se dopadala širem krugu stanovništva. Građani koji su govorili grčkim jezikom, ponosili su se time što su Rimljani, na latinskom „Romani“ ili na grčkom „Romeji“. Reč „Romeji“ je tako označavala stanovništvo grčkog govornog područja u Imperiji. Staro etničko ime koje se odnosilo na Grke – „Jelini“, prestalo je da se upotrebljava. Naravno, u antička vremena „Jelin“ je značilo – Grk. Od VII veka pre Hrista pa na ovamo, ako ne i ranije, Jelin je značilo Grk. Iako je Homer nazivao Grke drugim imenima, Herodot, Perikle, Platon i Aleksandar su bili „Jelini“, kao i stanovnici koji su govorili grčki u Rimskoj imperiji u I i II veku posle Hrista. U IV veku po Hristu, u vreme kada je imperija bila hristijanizovana, izraz „Jelin“ je dobio drugi smisao, uobičajeno je bilo da on uključuje ljude koji su još uvek obožavali stare bogove i izučavali filosofiju u nadi da će tako odolevati hrišćanstvu. Imperator Julijan II (361 – 363), koji je pokušao da zaustavi talas hrišćanstva, opisivao je sebe kao „Jelina“. Sa „Jelin“ Julijan je hteo da istakne svoju kombinaciju Neo-platonističke filosofije i obožavanje Olimpijskih bogova.
U poslednjim godinama IV veka imperator Teodosije I (379-395) je hrišćansto proglasio državnom religijom nakon ugušivanja pobune „Jelinskog“ uzurpatora, zapadnjaka po imenu Evgenije. Nakon Teodosijeve presudne odluke sve manje i manje ljudi je želelo da sebe naziva „Jelini“. Četiri veka kasnije reč „Jelin“ je zadržala lošu reputaciju, budući povezana sa religioznim idejama koje su stavljene van zakona i nelojalnošću prema državi. Oni koji su govorili grčkim jezikom našli su da je identitet „Romeji“, umesto „Jelini“, suguran zaklon u promenljivim vremenima. „Romeji“ koji su govorili grčki nastanjivali su Imperiju do njene propasti u XV veku.
Imperija Konstantinopolja uopšte ne bi trebala da se naziva „Vizantijska imperija“. Ako je potrebno specijalno ime, bolje je zvati Imperiju Konstantinopolja imenom „Romejska imperija“ od grčkog „Basileia Romaion“ (Carstvo Romeja).
Klifton R. Foks (Clifton R. Fox)
Profesor istorije Tombal Koledža,
(Tomball), Teksas, SAD.
Tako to gledaju na Zapadu ne svi ali ima ih dosta!
Grčko-turski rat vođen između maja 1919. i oktobra 1922. Neki ga zovu Rat u Maloj Aziji ili Grčkom kampanjom u Turskom ratu za nezavisnost.
To je bio niz vojnih pohoda tokom komadanja Osmanskog carstva, nakon Prvog svetskog rata. Rat je vođen između grčke vojske i osmanske regularne vojske i turskih nacionalista, koji su kasnije osnovali Republiku Tursku.
Grčka kampanja otpočela je zato što su saveznici iz Antante, posebno britanski premijer Dejvid Lojd Džordž, obećali Grčkoj, za savezništvo u ratu, teritorijalno proširenje na račun protivničkog Osmanskog carstva. Završio je tako da su se Grci morali povući na granice od pre početka rata i velikom razmenom stanovništva, s novo ustanovljenom Republikom Turskom, i mirovnim ugovorom iz Lozane.
Propast vojne kampanje Grčke, neuspesi u tursko-jermenskom ratu, kao i neuspesi u francusko-turskom ratu protiv Turskog nacionalističkog pokreta, prisilili su Saveznike, da napuste Mir iz Sevra i pregovaraju u Lozani o novom mirovnom sporazumu. Na kraju su morali priznati nezavisnost Turske Republike i turski suverenitet nad Istočnom Trakijom i Anadolijom.
Danas je Turska partner Rusije a o oduzimanju Svete Sofije niko se mnogo nije kako se čini sekirao, pa ni sama Konstantinopoljska Patrijaršija u kojoj je trebala jer su joj mogućnosti itekako male kao protiv argument sem istine u Boga ,nema druge,a to za nevjerne Turke ne znači ništa.Gas kupuju i transportujua od Rusije, Grci po svoj prilici nemaju baš neke odnose sa Rusijom samo i da imaju pitanje je bili šta uradili , trgovina gasom je sve pokvarila,interesi i novac su stavili u drugi plan i vjeru i Boga kod državnika, a na Fanaru razmišljaju ne kao svetovnici nego kao političari ima skoro jedan vijek.Može se rzumjeti donekle ali za jednu Crkvu toga imena NE!
Sveti Sinod Grčke Pravoslavne crkve 1924. godine donosi odluku o prelasku na tkz. „novojulijanski kalendar“, hibrid između Crkvenog i papskog kalendara, po kome se zadržava pashalija po Crkvenom kalendaru, a usvaja papski mesecoslov za sve nepokretne praznike. To je urađeno usprkos činjenici da su, bilo kakvo menjanje kalendara pa makar i delimično, anatemisali Pravoslavni Sabori iz 1582, 1583, 1587, 1593, 1848. godine.
U prvo vreme posle promene kalendara, otpora unutar samog crkvenog klira gotovo da nije ni bilo. Bilo je onih koji su bili protiv takvog grubog kršenja svetootačkog predanja, ali nisu javno istupali. Deo njih je nastavio da služi po Crkvenom kalendaru, ne podižući svoj glas u javnosti. Tako da je pokret za povratak na Crkveni kalendar morao biti organizovan od strane vernog naroda. Budući da u to vreme u Grčkoj, država nije bila odvojena od crkve, situacija za one koji nisu bili spremni da se odreknu svetootačkog Predanja, nije bila nimalo laka. Papisti iz redova arhijereja su ih prikazivali policiji u izrazito negativnom svetlu, davši im potpuno neistiniti naziv – „kontrarevolucionari“.
Međutim, Božija promisao nije napuštala verni narod, i Bog se pobrinuo da svima jasno stavi na znanje kakva je Njegova volja po pitanju kalendara. Na sam dan Vozdviženja Časnog Krsta Gospodnjeg 14. septembra 1925. godine, desilo se veliko čudo, koje je navelo mnoge Grke da počnu zdušno da podržavaju pokret za povratak na Crkveni kalendar. Iznad kapele Sv. Jovana Bogoslova u Atini, u toku bdenija koje je držano po tradicionalnom Ckvenom mesecoslovu, a u prisustvu oko dve hiljade pristalica „Asocijacije Pravoslavnih“ i prisutne policije, na noćnom nebu se ukazao jarki beli krst. Svojom svetlošću je obasjavao prostor oko kapele gde se nalazilo mnoštvo naroda, kao da je neko postavio jak reflektor. Pojava krsta na nebu je trajala oko pola časa, da bi nakon toga, počela polako da bledi, do potpunog nestanka.
Sam izgled i doživljaj tog Božijeg javljanja ne može se dovoljno opisati rečima. Sav pristuni narod je pao na kolena i sa plačom počeo da peva pesmu hvale Gospodu. Bdenije je završeno negde oko 4 časa ujutru, kada se narod razišao pričajući svima o čudu koje su doživeli i videli. Zvanična državna crkva (novokalendarska) je taj događaj pokušala da minimizuje, govoreći da je reč o halucinacijama i maštarijama. Međutim, to čudo je pomoglo da pokret brojčano poraste, tako da je 1926. godine, kada je i zvanično registrovana kod Grčkog religioznog društva, kao Zajednica Istinski-Pravoslavnih Hrišćana, imala 800 parohija po celoj teritoriji Grčke.
Na Svetoj gori Atosu je na Veliki Četvrtak iste godine, 450 jeromonaha i monaha potpisalo dokument o obrazovanju „Svete lige monaha-revnitelja“ sa ciljem zaštite Pravoslavlja od kalendarske jeresi. Među potpisnicima su bili i veliki podvižnici i duhovnici, poput Arhimandrita Evgenija Lemonisa, starca Jeronima i duhovnika tri manastira, jeromonaha Meteja Karpafakisa. Kada je 1927. godine grčka vlast donela novi zakon o Svetoj Gori, Ligi je zabranjen rad, i 19 monaha je tada prognano sa Atosa. Deo je pod stražom sproveden na ostrvo Lezbos, a deo je pušten da se premesti po svojoj volji.
Asocijacija je za cilj imala povratak postojeće crkve i jerarhije na Crkveni kalendar, a ne formiranje nekakve paralelne jerarhije. Asocijaciju su podržavali pojedini arhijereji GPC: Mitropolit German Dimitrijadski koji je prešao na papski kalendar tek krajem 1928. godine, i to tek nakon žestokog pritiska od strane uprave; Mitropolit Hrizostom Florinski, koji je pisao za zvanični magazin Asocijacije „Vesnik Pravoslavnih“; Mitropolit Aleksandrijske crkve Hristofor Leontopoljski, kasnije Patrijarh koji je pokušao da vrati crkvu u Aleksandriji na Crkveni kalendar; otac Nikolaj koji je službovao u Atini, i koji je sve do svoje smrti 1932. godine služio po Crkvenom kalendaru, itd.
24. aprila 1926. godine, novokalendarci izdaju poslanicu u kojoj sledbenike svetootačkog Svetog Predanja Crkve nazivaju „raskolnicima koji su se odvojili od crkve i odsekli od tela Hristovog“. Iz te poslanice je bilo sasvim jasno da su, po njihovom mišljenju, oni koji se ne potčinu njihovoj apostasiji i ne prihvate anatemisani papski mesecoslov, „lišeni darova božanske blagodati i osuđeni na večne muke“. Usled poricanja blagodatnosti sveštenodejstva, poricali su brakove sklopljene kod pristalica Crkvenog kalendara, smatrali ih ništavnim, decu rođenu u tim brakovima nezakonitom, nekrštenom.
Poricanje blagodatnosti sveštenodejstava sveštenika koji su nastavili da poštuju vekovni kalendar Crkve, zdušno su potvrđivali kroz smišljeni pritisak putem policijskog režima. Slali su policiju koja je upadala u hramove tokom bogosluženja, rasterivala verni narod, tukla sveštenike i na silu sa njih skidala rize, brijala im brade.
Prva novomučenica, žrtva papske kalendarske jeresi, bila je mlada žena Ekaterina, koja je postradala u policijskom rasterivanju okupljenog vernog naroda, 15. novembra 1927. godine.
Novokalendarci nisu prezali ni od napada na duhovnike. Tako je 1936. godine, Mitropolit Joakim Fokidski, u vreme održavanja Liturgije ušao u hram gde je služio jeromonah Teona, poštovalac svetootačkog Crkvenog kalendara, zgrabio Svetu Čašu, bacio je na pod i počeo gaziti nogama, sve dok je nije potpuno iskrivio. Zatim je zgrabio jeromonaha, čupao mu bradu golim rukama, bacio ga na pod i nemilosrdno šutao i udarao nogama. Od nanesenih povreda, jeromonah Teona se ubrzo upokojio, postavši prvi sveštenomučenik papsko-kalendarske jeresi. Za to kriminalno ubistvo koje se desilo na očigled mnogih, Joakim je unapređen, postavši Mitropolit značajnije Eparhije u Grčkoj. 20 jula 1944. godine, ubijen je jeromonah-podvižnik Josif.
Nije dobro inaditi se u bilo čemu a ne prema Bogu, a Grci su itekako podijljeni unutar same Grčke Starokaslendarci i Novokalendarci i isto tako u odnosima jene Arhiepiskopije s Franarom koji ima više uticaja nego vjernika tako je istorisko naslđe koje itekao razijeda dušu Grka oba kalendara!
Jeste ovo atak na RPC ali kao što je zemlja Rusija velika tako i RPC morada nađe izlaz iz ove situacije i načina da sledeći Patrijarh na Fnaru tu odluku ili povuče ili jednostvno ignoriše pa tek tamo neki treći to proglasi ništavnim ako je to nasledniku teško,mada nebi trebalo biti!
Moskva je treci Rim,koji nikad nece pasti,strasan protivnik neprijateljima Hristovim.
Mnogisu apelovali a niko nije pritisnuo da to ne cini docice vrijeme kadacese ponovo cuti sveta liturgija u slavnoj setoj sofiji.
Ovo je istina od rijeci do rijeci.
Znamo mnogo o Vartolomeju. Jezuiti su jako zadovoljni sa njime. Doći će i to na red.
Pročitah tu skoro jedan članak pod zgodnim naslovom – „Šta je bliže savremenim Svetogorcima (koji slijede fanarsu otimačinu hramova i čitavih eparhija kanonske Crkve u Ukrajini), šta im je bliže
– Istina ili Fanar?“ A šta je bliže Fanaru – Istina ili papski Rim?