Patrijarh Pavle i foto-reketaši: Kako se zloupotrebom lika svetog čoveka i službene dužnosti zgrću milioni u sudskim lakrdijama

Piše: Mišo Vujović

Tehnika je sledeća: okačite neku zanimljivu fotografiju na internetu, ostavite instrukciju da se ona može slobodno preuzeti na korišćenje, i pratite ko će se upecati. Jedan beogradski fotograf, nakon informacije o smrti poznate eks-ju pop zvezde, objavljuje iz svoje arhive njegov portret nastao davnih osamdesetih. Nekoliko redakcija se “upecalo”, advokat je spreman, odštetni zahtev surovo bolan, parnica duga, troškovi enormni, vrednost ustostručena.

“Ovako se naplaćuje minuli rad. Tvoje je samo da doneseš dokaz da si ga ti ovekovečio, sve ostalo završavaju sudije i advokati. Najviše vole da globe novinske kuće”, slavodobitno zapaža sada već veteran u parnicama za fotografiju.

Pred srpskim sudovima vodi se na stotine procesa zbog navodne povrede autorskih prava na fotografijama. Pisci, naučnici, publicisti, novinari su izuzeti – dovoljno je navesti izvor i uzimaj do mile volje, bez posledica. Ali objaviti i svoj portret u nekom glasilu, nastao škljocanjem telefonom, bez lične dozvole škljocača, može biti veoma neugodno.

Britanskom fotografu Dejvidu Slejteru u Indoneziji je majmun ukrao foto-aparat i napravio više stotina fotografija ‒ autoportreta, od kojih su neke mutne, ali ima na desetine onih koje su vrhunskog kvaliteta. To majmunu nije donelo titulu majstora fotografije, ali je otvorilo široku raspravu o tome šta je autorska fotografija a šta manuelna radnja ili, narodski rečeno, obično škljocanje.

Najapsurdnije u svemu je što su najčešći predmet sporova fotografije na kojima su pokojnici bez naslednika. Ako i postoje, uživaoci njihove zaostavštine nemaju saznanja da tzv. “nosioci autorskih prava” na nečijem liku sistematski zgrću ogromne pare u maratonskim parnicama, gde sudski troškovi neretko dostižu enormne svote.

U pravosudnim krugovima najpoznatiji je slučaj sa fotografijama patrijarha Pavla. Bivši fotograf i urednik fotografije u listu “Pravoslavlje”, Hadži Marko Vujičić, uz asistenciju svoje majke Gordane Vujičić, advokata iz nužde, jer je zbog etičkih ili stručnih razloga lišena sudijskog dostojanstva, vodi na desetine sudskih sporova zbog fotografija možda jedine potpuno nesporne ličnosti u ovom spornom vremenu, blaženopočivšeg patrijarha Pavla. A hadži-fotograf snimke je načinio obavljajući službenu dužnost, kao radno angažovan u SPC i njenom zvaničnom glasilu, i te fotografije pohranio u dokumentaciji Crkve.

Da je živ, sveti čovek čiji se lik nalazi na fotografijama, smatran svetim za života upravo zbog skromnosti, sigurno bi ih anatemisao i sprečio takvo unovčavanje svog lika. Zabranio bi takvu bezočnu iznudu, svojstvenu samo kriminalnom talogu najbrložnijeg dela društva.

Nažalost, valjanje u blatu je usud naših dana i Disovih suterena uzdignutih na visok nivo nepodnošljivog zaudaranja. Provetriti prostoriju od fizičkog smrada nije lako, ali moralni vonj se još teže neutrališe.

Tandem majka i sin ne krije veze sa visokim nivoima pravosuđa, što se vidi iz sudskih spisa. Predmet koji je trajao 12 godina pred Višim sudom u Beogradu – upravo zbog njihovog odugovlačenja, traženja izuzeća sudija, krivičnih prijava, preispitivanja procesa, pokušaja kriminalizovanja tuženih i njihovih pravnih i zakonskih zastupnika – pred Apelacionim sudom u Beogradu rešen je za mesec dana i to u njihovu korist. Apelacioni sudija nije samo postigla rekord u brzini rešavanja predmeta, već je i umešača, Srpsku pravoslavnu crkvu, kao naslednika lika i dela patrijarha Pavla, lišila tog prava, uključujući i lišenje prava na posedovanje službenog materijala. Prvostepenom presudom sud je utvrdio da su fotografije nastale kao deo službene dužnosti, rutinskom radnjom beleženja svakodnevnih aktivnosti blaženopočivšeg poglavara Srpske pravoslavne crkve, te samim tim predstavljaju službeni, dokumentarni materijal SPC.

Kako je Apelacioni sud ekspresno oborio prvostepenu presudu, tandem majka i sin su pred ponovno suđenje podneli krivičnu prijavu protiv prvostepenog sudije Slobodana Keranovića i pravnih zastupnika tuženog i umešača.

Ta prijava je odbačena, ali je očigledno na sudiju Keranovića imala efekta. Vidno uplašen brzinom reagovanja tužilaštva po nebuloznoj prijavi hadžije parničara, ali verovatno i drugim pritiscima, što nije skrivao u sudnici, sudija Keranović je promenio mišljenje i usvojio tužbeni zahtev i pored činjenice da se Srpska pravoslavna crkva kao umešač izjasnila da je izdavačkoj kući „Princip Pres“ sporne fotografije ustupila kao svojinu jer je jedina naslednik prava na lik i delo blaženopočivšeg patrijarha.

Ne sumnjajući u “ekspeditivnost” apelacionog sudije Ide Nikitović, voleo bih da dobijem odgovor koliko se prvostepenih maratonskih parnica u apelaciji reši u tako kratkom roku!?

Za sudiju Keranovića logično pitanje: Koji su to novi argumenti, pravni ili neki drugi, uticali da promeni odluku u korist ovog iznuđivačkog tandema koji je do sada uspeo da inkasira milionske iznose na račun službenih fotografija čoveka koji je sam krpio odeću, popravljao cipele, ostavljajući nam u amanet da budemo ljudi, da budemo bolji ako hoćemo da nam bude bolje i ne sluteći da će nedugo po upokojenju postati mamac za novčanu iznudu od dobronamernih pojedinaca i preduzeća čiji je jedini greh bio namera da što dublje i trajnije ukorene lik i delo ovog svetog čoveka u svest kolektiviteta. Lik svetog čoveka kome su i neverujući verovali, koga su i inoverci poštovali, danas povlače po sudovima pokazujući sve ono od čega je on zazirao.

“Nema tog interesa nacionalnog i pojedinačnog koji bi mogao da bude izgovor za to da budemo neljudi”, govorio je patrijarh Pavle.

Upravo zbog pijeteta prema njemu ovu pojavu i njene vinovnike nisam tretirao na način koji zaslužuju. A zaslužili su više od toga, mada su plodovi bahatog spermatozoida i pohlepne jajne ćelije, da parafraziram pokojnog Tijanića, na sve otporni osim na novčanik.