Pavić: Srbija treba da čvrsto podržava Banjaluku povodom Dejtona, Šmita i „Inckovog zakona“

Piše: Aleksandar Pavić

Još u avgustu 2021. u svom izlaganju na tribini ”Inckov zakon – kraj Srpske ili raspad Bosne”, autor ovih redova je konstatovao da je Beograd ”slaba karika” u frontu protiv priznavanja nametnutog, samozvanog visokog predstavnika za BiH, Kristijana Šmita.

U to vreme, za razliku od Moskve, Pekinga i Banjaluke, zvanični Beograd je još uvek bio neodređen po pitanju (ne)priznavanja Šmita i, na osnovu ranijih iskustava, to nije slutilo na dobro.

Konstatacija se, nažalost, pokazala ispravnom jer je mesec dana kasnije predsednik Srbije primio Šmita u svojstvu ”visokog predstavnika” i, štaviše, tako ga predstavio na svom zvaničnom sajtu.

To je nesumnjivo ojačalo Šmitovu poziciju i ohrabrilo njegove zapadne pokrovitelje – jer Šmit zasigurno nije nezavisan akter – da istraju na njegovom lažnom predstavljanju.

I više od toga: podgrejane su nade da će beogradsko priznanje Šmita 1) oslabiti položaj nesumnjivog srpskog lidera u Srpskoj i BiH, odnosno obezbediti nove političke poene prozapadnoj opoziciji (a cela opozicija u Srpskoj je, najblaže rečeno, prozapadna) u Srpskoj i 2) da će ohrabriti Šmitove ambicije da krene stopama većine prethodnih ali, za razliku od njega, legitimnih visokih predstavnika i pokuša da nametne neke nove odluke ili zakone, pozivajući se na izmišljena ”bonska ovlašćenja”, kojih nema u Dejtonskom mirovnom sporazumu.

Naravno, treba reći i to da je predsednik Srbije više puta pre i posle sastanka sa Šmitom naglasio da će se Srbija protiviti svakom nametanju rešenja u BiH, bez saglasnosti sva tri konstitutivna naroda. S druge strane, na tom istom sastanku, Vučić je takođe rekao da je pitanje učestvovanja srpskih predstavnika u radu zajedničkih institucija BiH ”pitanje za srpskog člana Predsjedništva BiH Milorada Dodika”, da su to ”njihove odluke” i da se on time ne bavi.

Nažalost, četiri meseca kasnije, predsednik Srbije je promenio svoj stav i javno ”zamolio Dodika i sve političke snage u Republici Srpskoj da učestvuju u radu zajedničkih institucija u BiH”.

Naravno, ta promena je dala prozapadnoj opoziciji u Srpskoj dodatnog materijala za stare optužbe da Dodik i vladajuća koalicija ugrožavaju Srpsku, da je ono što rade ”ludilo” koje vodi Srpsku u ”izolaciju”, pa čak i ”ratno huškanje” po rečima lidera SDS-a Mirka Šarovića, i da je sad krajnje vreme da se ”spusti loptica”, odnosno faktički kapitulira pred zahtevima zapadnih sila, koje ne da neće ni da čuju za povratak otetih nadležnosti, već aktivno rade na daljoj centralizaciji BiH, po ukusu političkog Sarajeva.

Da ne pominjemo da je to dalo novu nadu silama koje pritiskaju Srpsku da će uspeti da dodatno oslabe i, ako im se ”posreći”, konačno uklone Dodika sa političke scene.

Dodatno, usledili su i potresi unutar redova onih koji čvrsto podržavaju povratak otetih nadležnosti, usled sumnji da se izgubio tempo u procesu povratka nadležnosti koji je usvojila Narodna skupština Republike Srpske 10.12.2021.

To je kulminiralo i žestokom razmenom mišljenja između Milana Blagojevića, bivšeg sudije Okružnog suda u Banjaluci, koji je dao ostavku povodom nametanja tzv. Inckovog zakona o verbalnom deliktu, odnosno ”zabrani negiranja genocida” prošlog jula, i srpskog člana Predsedništva BiH, Milorada Dodika.

Još zanimljivije, oba teksta – Blagojevićev izvorni tekst i Dodikov odgovor, objavljena su u banjalučkom listu ”Nezavisne novine”.

Ne ulazeći u detalje iznetog – ko je zainteresovan, neka pročita oba teksta, kao i Blagojevićev odgovor na Dodikov odgovor – od neprocenjive važnosti je da je takva debata – muška i otvorena – omogućena u javnosti, i da je politički lider na čiji račun su iznete vrlo oštre kritike u svom odgovoru ne samo uvažio njihovu dobronamernost, već i pozvao njihovog autora da nastavi sa pisanjem, koje on inače, po sopstvenom priznanju, ”rado čita”.

To je stepen demokratije na kojem bi mogle da pozavide i mnoge zapadne države čiji izaslanici bi da nas ”demokratizuju”, dok njihovi građani svakodnevno demonstriraju na ulicama jer se njihov glas ignoriše.

Nije ovo, naravno, prvi put da Beograd traži od Srba van Srbije da prave ustupke na račun svojih interesa, u ime nekog ”višeg” interesa koji samo Beograd navodno spoznaje.

To se dešavalo još u vreme Miloša Obrenovića, a dešavalo se i tokom 1990-ih.

Jedan od najupečatljivijih takvih primera je pritisak Slobodana Miloševića na rukovodstvo Republike Srpske da prihvati Vens-Ovenov plan u maju 1993. Pritisak je bio ogroman, sednici Narodne skupštine Srpske su prisustvovali Milošević, Dobrica Ćosić, Momir Bulatović i grčki premijer Micotakis, a i Jeljcinova diplomatija je podržavala plan…

Međutim, Narodna skupština je glasala protiv 6. maja, a desetak dana kasnije i 96% naroda Republike Srpske.

Milošević je, za kaznu ”neposlušnim” prekodrinskim Srbima, uveo sankcije na Drini, ali ni to nije dalo rezultat. Nekih mesec dana kasnije, plan je i od strane njegovih autora proglašen mrtvim.

Milion Srba 1 : ostatak sveta 0.

I, tada je, još više nego u Dejtonu, sačuvana Republika Srpska. Odnosno, da se tada poslušao Beograd, čija je vlast najpre razmišljala o sopstvenom međunarodnom i unutrašnjem položaju – ne bi bilo ni Dejtona ni Republike Srpske. A ne može se reći da je položaj Pala bio lakši od položaja Beograda. Naprotiv. Ali je još jedanput dokazano da se, uz jedinstvo, odlučnost i hrabrost, može pružiti otpor čak i celom svetu.

Nažalost, to nijedna vlast u Beogradu nije shvatila, ili nije bila dovoljno odvažna da usvoji, od tada pa do danas, u manjoj ili većoj meri.

Ono što je razlika između onog vremena i sadašnjeg je, kako je srpski član Predsedništva BiH istakao u svom odgovoru Blagojeviću, da odnos današnjeg rukovodstva Srbije prema Republici Srpskoj nije naredbodavan i da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić ”svih prethodnih godina bio podrška Republici Srpskoj i njenom narodu”.

A i sam Vučić je više puta istakao da sigurno neće ponoviti Miloševićev postupak i uvesti blokadu na Drini.

Nadajmo se da će tako i da ostane. I da će otvorene nesuglasice, koje su, da se razumemo, neminovne u kriznim situacijama, biti isto tako otvoreno iznete, kao što je to bio slučaj na relaciji Dodik-Blagojević, i da će biti rešavane u dobroj veri, u ime opšteg interesa.

U duhu te otvorenosti, po mišljenju autora ovih redova, Beograd treba da čvrsto podrži Banjaluku po pitanjima vraćanja otetih Dejtonskih nadležnosti, nepriznavanja Šmita (sve dok ga ne verifikuje Savet bezbednosti UN) i nepriznavanja, odnosno poništavanja nametnutog tzv. Inckovog zakona o negiranju genocida, i ne treba da javno potkopava ili relativizuje zvanične stavove Republike Srpske.

A o taktikama i modalitetima te podrške – pa i nedostatku iste – se uvek može dodatno razgovarati, odnosno raspravljati.

Izvor: Sve o srpskoj