Павле – 100 година туге и срамоте

Пише: Емило Лабудовић

Павле – двадесет пет година тајне која то и није. Двадесет пет година ћутања и безгласног крика из дна крвавог вијека који никако да умине. Четврт вијека мрака без разданице, без расанице. Двадесет пет година ноћи у којој је он убијен, а сви ми погинули.
Павле – најскупља ријеч и најскупље име. Глава којом смо платили и још увијек плаћамо ово гдје смо, а боље да нијесмо. Јер ту гдје јесмо, да је било њега, никад не бисмо допали.
Павле – несамјерљиви понос и несамјерљиви стид рода нашег. Бор на високој ровачкој хриди којег су мрачне але скршиле, али нијесу и никад неће ишчупати коријен.
Павле – двадесет пет година узалудне наде да ће негдје у тмуши, која нас је као љута гуја опасала, затреперити танак жижак свијеће и објелоданити истину: ко и зашто? Мада да нас има, као што и њега нема, све би се већ знало. Јер нам је свиме овим што нам се дешава све давно речено.
Павле – туга без краја.
Павле – пораз и лаж којом је погођен горе него куршумом, лаж која нас, ево четврт вијека, трује и успављује.
Павле – истина без које нам нема оздрављења.
Павле – клетва и заклетва која нам је камен о врату, а вода ледена и дубока.
Павле – ријеч које (још увијек) нијесмо достојни.
Павле, један једини. И непоновљив.
Павле.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: