Pečalbar sa harmonikom

Piše: Mišo Vujović

“Kafana je moja sudbina”, pevao je poslednji boem estradne scene, Kralj boema, Toma Zdravković, maestrali izviđač autobiografskih numera, setnih, tužnih, nostalgičnih i utešnih.

No Mitar nije Toma, sa kojim ga veže zavičaj i dobra energija. Mitar je skromni ulični harmonikaš, po vokaciji i izgledu nalik Mikiju Kostiću, kolegi – harmonikašu iz kultnog filma “Ko to tamo peva”.

On svira na sluh. Peva na mah ono što zna otpeva a ostatak teksta se nazire kroz nerazumljivi vokal praćen čistim zvucima stare harmonike.

Mitar je iz Leskovca, išao je u školu za harmoniku sa kojom obilazi svet i od koje lepo živi poput mnogih uličnih svirača. Viđen je širom mediterana do Nice, Kana ili Montekarla.

Preko sezone vreme provodi u Piranskom zalivu i okolini. Zarađeni novac preventivno šalje supruzi u Bugarsku.

Kod Baje Ribara, markantnog Nikšićanina navrati često. Da odsvira, da se odmori, okrepi pićem, ruča.

Darija, gazdarica restorana.

“Ribar Baja” na samoj oblali Piranskog zaliva, kaže da tu još žive postulati nekih davnih nostalgičnih vremena.

“Ako otvoriš šake Bog će ruke. Kada raširiš ruke, Bog otvara srce”, kaže Baja, dok Mitar razvlači harmoniku sa osmehom kroz koji fijuče promaja. Tražimo pesmu iz Vojvodine, svira Šumadijo, šumadijo. Makedoniju je naboo pesmom “Nema nema neke se rodi…” Crnu Goru: “Dobro veče izgubljena nado”.

A svako u se uhvati za neki stih, nekome setu probudi, nekome snagu digne neka nota, a Mitar i kada promaši melodiju, niko mu ne zamera. On je tu da odsvira pevajući ono što zna, a što nezna pokrije dušom.

Legendarni Fejat Sejdić, čiji je deda bio trubač u Srpskoj vojsci u proboju Solunskog fronta, nije znao da svira na note. Na sluh je uneo da raspameti ljude i u kafani i na koncertu o veseljima da ne govorimo.

“Vi ne svirate na note?”, pitao ga je u Guči jedan engleski novinar.

“Ako sviraš na note, gde će ti duša”, odgovorio je ovaj virtuoz trube.

Mitar obilazi mediteran na sluh, na osmeh , na šarm…