Пећка патријаршија: Гордијев чвор српске историје
1 min read
Пећка патријаршија
Пише: Александар Живковић
Промјена званичног имена помјесне Светосавске цркве има оправдање само ако потврди свој завјетни смисао. Који је то завјетни смисао Пећке патријаршије за Србе уопште, а особито за нас Црногорце, који смо њени вишевјековни заточници пред живим Богом и пред свијетом?
Зашто је Свети Василије Острошки, Слава Му и Милост, у стијени чувао и чува светост пећког трона, зашто нас је на вјерност Пећкој патријаршији завјетовао Свети Петар Цетињски, као и толике цетињске владике прије њега, егзарси Пећког трона од владике Василија Петровића, зашто је „наш патрика из Пећи питоме“, Његошев пјев и сан? Или су све то сање прошлости, које данас немају дубље значење за наше постојање као духовних бића?
У овом чланку ћемо трагом још необјављених радова нашег великог православног мислиоца, и то мислиоца прожетог његошевским духом, Жарка Видовића (1921-2016), покушати да започнемо дебату о стварном смислу Пећке патријаршије за нас у повијести и ближој и даљој будућности.
Шта је историософски посматрано представљала, по мишљењу Жарка Видовића, Пећка патријаршија?
У капиталном, још необјављеном дјелу „Његош и Косовски завет у Новом веку“, он са поузданошћу с каквом за Лучу Микрокозма каже: ако вас неко пита шта је то Небеско царство Косовског завета, реците му – то је управо Луча Микрокозма („мало дјелце“ писано баш ових првих неђеља Великог и Часног поста), Видовић слично каже (парафразирам): ако вас неко пита шта је то Небеско царство Српске православне цркве, одговорите: то је Пећка патријаршија.
Заокупљени данас земаљским и заборављајући да је оно „за малена царство“, изгубили смо ту слободу да се као млади Његош, као појединачан Црногорац обратимо к Свемогућем Богу с тим питањем о вјечности, о Небеском царству. И „црквене работе“ и канонска питања (а читајући нашу штампу чини се да у Црној Гори нема прешније науке од канонског права) посматрамо посвјетовњачено, заслијепљени техничким, материјалним, родовским, страначким…
Из сасвим другог угла треба посматрати да би се јасније видјело. Пећка патријаршија, пише Жарко Видовић, јесте Гордијев чвор српске историје. И то Гордијев чвор који се није смио и не смије пресјећи (у томе је, између осталих, и Његошева лична драма и суштина наших данашњих недостојних политичких играрија), већ чвор чије се нити морају брижљиво размотавати (и чувати од Злога), јер показују да смо повезани у нешто много више од пуке крвне заједнице, страначке припадности или држављанства, односно да припадамо једној духовној заједници – Небеском царству Косовског завјета.
Завјети су положени прије нас, ми можемо да их обновимо или одбацимо, али смо при сваком одбацивању завјета, на дну срца, свјесни да смо изгубили оно одакле смо и чему смо призвани – Небеско царство. Тек када смо у завјетној заједници јесмо Изабрани народ Божији и само завјетном заједницом оправдавамо нашу историју, оплемењујемо садашњицу и обезбјеђујемо будућност.
То није ништа друго до обожујуће Уздизање, у односу на прелесну Гордост, којој се Небо осмјехује.
Обновити завјете, уздићи се чојски, може се само кроз прочишћење од страсти, кроз духовни пост. Због тога је од највећег значаја да се схвати разлика између свјетовне заједнице (државне, политичке, правне) и духовне заједнице (охристовљене, морално-љубавне). Тек, ова друга заједница заслужује да се назове нацијом у хришћанском смислу. Наравно, сваки облик државне заједнице може да образује политичку нацију, али њено трајање је временски ограничено, у савременом свијету, чак, пролази толиком брзином да такве заједнице морају да одржавају сталну кризу идентитета, не би ли се некако окупљале.
Духовна заједница, Небеско царство Пећке Патријаршије или завјетна нација, представља сушту супротност пукој политичкој нацији. Пећка Патријаршија, по Жарку Видовићу, чува византијске и источномедитеранске коријене српске културе. То значи да она поштујућу свјетовност државе засноване на римском праву, окупља народ у духовну заједницу. Умјесто култа државе којим се завршава метафизика Запада, тачније: државе као крунског „западног“ појма метафизике, Пећка патријаршија доноси топао дах изворног Медитерана, ромејског (јелинско-римског) и јудејског, охристовљеног и искушаног кроз вијековно одржавање Светосавског и Косовског завјета.
Таква Црква не бори се са државом за власт над поданицима, нити прави идолатрију од наших, иначе лијепих, етничких традиција, него сабира сутјелеснике Божије. Кроз култ она прави културу вишег реда, морал уздиже од временске обичајности и уводи љубав као основни критеријум социјалних односа.
Пећки патријарси и српске владике, на првом мјесту цетињске и карловачке, као и бројни манастирски Божји угодници, знамо из историје, нијесу се либили да преузимају свјетовну улогу, али је она увијек била надмашана њиховим духовном зрачењем, о коме најбоље свједочи култ Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског у Црној Гори и много шире од ње.
Славећи их кроз вјеки, ми смо стално, као што то данас чинимо црквено-правно, обнављали Свету Пећку патријаршију. Њиховим молитвама и молитвама светих архиепископа и патријараха пећких, нека би нас Господ очувао на завјетном путу.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ovo ti ja otpisah, Nikola, kako je i meni osvežili pamćenje!
Vidim ja nemoras se ti potpisivati,to se da vidjeti,tovja se razlikuje od drugih ,pozdrav!
Lijepo brate Nikola, baš si se potrudio!
Neka uče Srblji.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B5%D0%B7%D0%BE%D0%BB%D1%83%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A1%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0_%D0%B1%D0%B5%D0%B7%D0%B1%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8_%D0%9E%D0%A3%D0%9D_1244
Ovom rezolucijom se priznje integritet drzave Savezne Jugolsavije i daje mogucnost za siroku automoniju Siptarima,daklre 4/5 su u rukama danasnje Srbije,sta mi imamo,da su Tadic po struci psiholog i Vucici po struci pravnik to okrenuli u korist Siptra!
Упадљиво је да су под Немањићима старе цркве у Метохији обнављане, а на Косову су изнова грађене. Тако су у Метохији обновљени епископски храм Богородице Љевишке у првобитном обиму, у Дечанима је поред храма Света Три Јерарха саграђен велелепни манастир (на старом црквишту?), у Студеници Хвостанској је успостављена епископија уз стари храм, а у Светим Апостолима у Пећи, где је абдицирао велики жупан Стефан Немања, успостављено је седиште архиепископије и потом патријаршије. На Косову су Немањићи из темеља обнављали цркве, као у Грачаници, где је прво на месту базилике 11. столећа саграђена мања а затим црква већа од првобитног храма. Чини се да би такав случај могао бити и у Бањској. Садашњи храм у Липљану је мањи од старе епископске базилике; базилика у Сочаници је остала запуштена, а и Стара Павлица је остала занемарена даровима. Зато се поставља питање ко је рушио цркве на Косову у 12. столећу. Косово јесте било ратно поприште између Византије и Србије, али зар би и једни и други рушили цркве? Међутим, неком новодосељеном племену исконске светиње ништа нису значиле. Као и данас.
http://www.rastko.rs/kosovo/delo/11620
Епископ рашко-призренски Павле
Напади на цркве и вернике 1958. (извештај Синоду СПЦ)
Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
Е. Бр. 150. 8. априла 1958.
Од Пећи па све до Девича у Дреници нема ниједног свештеника. Манастир Гориоч и Црна Река потпуно су пусти, а у манастиру Грачаници нема пароха. [. . .]
У Епархији је свега 11 (активних) манастира, од њих 4 мушка и 7 женских. Стање у манастирима је тешко. Пореза превелика, нарочито у Дечанима, који морају да плаћају порез на земљу коју не држе и не обрађују, а која још повећава пореску стопу остале земље, тако да је манастир у дуговању пореза од 1954. године. Слично је и у Грачаници. [. . .]
Код православног (српског) дела становништва ових крајева. и то само код тог (српског) дела, примећује се, поред свих закона о слободи савести и вероисповести, велики страх да своја религиозна осећања испоље. То примећују сви свештеници. како они са стране, тако и домородци. Најближе објашњење те појаве је ово, што га даје један архијерејски намесник: .,Православни Срби Косова и Метохије, још из доба робовања, носе страх и понизност. И када су после рата осетили да носиоци послератне власти нерадо гледају на религиозне људе, они се онда привидно повлаче (у себе), а у души и даље остају што јесу-верујући. Мало је правих безбожника“.
Епископ рашко-призренски Павле
{Архив Синод. ф. I. бр. 19/1958}
Први пут објављено: 1958-04-08
На Растку објављено: 2007-11-19
Датум последње измене: 2007-11-19 15:45:42
Једна те иста сила богоборних и богомрских Империја, пролазних „царстава земаљских“ у различитим одорама и ношњама и на различитим некрштеним или раскрштеним језицима извргава руглу, дави, черечи и истребљује са земље заветно србско- руско православно име и његову заветованост Христовом Царству Небескоме вековима и преверавањем настоји да погуби и србско-руску крштену душу за вечност. Само сатана са таквом истрајношћу и пакленим жаром ратује са Богом и онима који Богу служе или бар настоје да служе, не одустајући од тога ни у паду и посртању, само се нечастиви са својим нечастивцима тако махнито гнуша Бога и људства Божијег до најбезумније мржње. Таквој мржњи, пак, одолева и може одолети, од ње се само спасава и може спасити ваистину само онај ко у заветној боговерности и боговерном људском братству и братимљењу с људима издржи до краја, како вели Јеванђеље, и ко је за своју боговерну љубав спреман да се жртвује до краја. Неки држе да се овде ради о најдубљој зломистичкој мржњи и према самом србском имену, поиманом у његовом претпостављеном и међу људима заборављеном значењу – б р а т , р о ђ е н и , с в о ј – из прасловенске, библијске јафетовске епохе, које нам га, како је и чувени језикословац Шафарик тврдио, разоткрива као најстарије самоименовање Словена, име у коме се зрцали заправо богодано библијско схватање ближњег као брата и Бога као Небеског Оца свеколике браће, свих народа Божијих који остају верни Богу. Дакле, не само Словена, и не само оних западних Европљана који животно и фонетски изобличене крхотине тога имена још чувају у својој етнонимији или ширем речнику, као што су Швабе и Шведи (од корена suo- свој) или од истог, само проширеног корена изведене енгл. речи sibling , ст.норв. sifr, њем. Sippe – сродник крвни, сродство крвно), него и свих крштених народа земаљских који се орођавају Духом Светим као браћа у Христу у Цркви Његовој Православној и који су нам у Христу своји или би бар то требало да буду. Тако се мржња према имену србском разоткрива у својој богоборној и антихришћанској суштини као братоубиствена и само због свога тврдовратог непокајања неизлечива каиновска мржња према заветној авељевској незлобивости, чак и оној изметнутој у пуки траг у имену, без истинске тежине која га поткрепљује истинским животом у Христу. Зато богоотпала Европа толико и мрзи и истребљује не само достојне носиоце и чуваре имена србског и његове библијске тајне оданости Богу и својим благочастивим прецима, него, у крајњој линији, и саме србске преверице и одроде, као у суштини већ бивше притежатеље крштеног имена србског, претворене у бесомучне евроатлантске јањичаре чији је ултимативни задатак да као ђавољи позверени „чистачи“ на терену по сваку цену згазе сваку верност Богу Истиноме на земљи, па и да затру братско, србско име међу људима те да тако постану саучесници удруженог сатанистичког подухвата опште деконструкције Божијега света и гашења човекове боголике свести у свемиру. Управо то у свим својим безаконовањима, самопорицањама и издајама наши раскрсти све време и раде, и речју и делом, поклањајући се апокалиптичкој Звери као безумни работници Тајне њеног безакоња.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A6%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%88%D0%B8%D1%98%D0%B0
Пети период (1920. до данас)
Иако је територија Рашко-призренске митрополије припала Србији још за време балканских ратова (1912—1913.), — у црквеном погледу и даље је остала у јединству са цариградском патријаршијом. Тек по завршетку Првог светског рата, пошто су све српске самосталне цркве у Краљевини СХС дале своју ‘сагласност за уједињење, — ступило се у преговоре .са Цариградом о присаједињавању васпостављеној Српској патријаршији епархија у Старој Србији (мада су преговори отпочели још пре првог светског рата). Захваљујући влади Краљевине СХС брзо је постигнута сагласност измећу две патријаршије. „Свети синод васељенске патријаршије, на основу споразума постигнутог 18. марта 1920. г. својом посебном одлуком од 19. марта, усвојио и одобрио да се ове епархије тих покрајина, које су се „нашле у новој Држави СХС ослободе од дотадашње њезине власти и да се присаједине автокефалној уједињеној православној Српској цркви“. Тако се Рашко-призренска митрополија први пут после укидања Пећке патријаршије 1766. г. нашла у духовном јединству са Српском црквом и Српским народом! Ова одлука „морала се заменити канонским патријаршијским и синодским томосом“, што је и учињено 19. фебруара 1922. г. у ком се, поред осталог, каже: „На основу уговора о миру у Букурешту од 10. августа 1913. г. рашко-призренска митрополија присаједињује се Српској цркви“. Дотадашња Рашко-призренска митрополија деградирана је на степен епископије.
Као што се на основу свега реченог види, Призренска, одн. Рашко-призренска епархија има своју скоро хиљадугодишњу историју (тачније 974 године). И у овој епархији, која је увек била бедем према инославнима, несловенима и несрбима, историју Цркве немогуће је одвојити од народне историје. На основу чињеница и података којима смо располагали, изнели смо у кратким цртама историјски и развојни пут и делатност Рашко-призренске епархије и њених епископа. Кад знамо да је ова епархија основана пре немањићског периода, и да је заузимала једно од централних места Немањићке државе, није чудо што је у својој огромној, бурној и славној прошлости, па све до данас, имала великих успеха, а и великих искушења. Њен највећи успон био је у доба Немањића, а опадање и велика голготска искушења имала је у периоду турске владавине, што се одражавало у гоњењу њених епископа, малтретирању и убијању свештеника и српског народа, а такође и у присилним сеобама, којих, на жалост, има и у наше време. Иако тема гласи „Призренски епископи“, у историју ове епархије несумњиво спадају и оне огромне жртве и самопрегорни рад на верском и националном пољу, и свих епископских помоћника — свештеника, монаха и народа. Стога, завршавајући овај кратки историјски преглед, можемо мирне душе да поновимо речи једног историчара са Косова који каже: „То беху зла времена, мучни дани и тешки минути, али је било и пуно елана и мушке борбе да се: злу одоли, да се голи живот сачува, да се вера не угаси, ни име Србин изгуби!“
Пошто се ова епархија налази на Косову, — њена историја увек је била у знаку Крста и Васкрса, као што веома виспрено и надахнуто запажа и наша позната књижевница Исидора Секулић која каже: „Косово је гроб, гроб у који је све закопано, а васкрс иде опет преко гробова!“
Литература
„Кад је владика Дионисије, одмах с пролећа, дошао у Приштину да је походи . . . био је дочекан као Христос у Јерусалиму! Попови у одеждама, учитељи са ђацима, а народ — од детета до старца — у свечаном оделу, начинили шпалир . .., и сваки је држао у руци по букет цвећа и пред владиком бацао. Постови су певали „Ис пола ети, деопота“, а ђаци химну коју је консул Нушић саставио:
„Ускликнимо с љубављу из срдаца свију,
Нашем архипастиру српском ДИОНИСИЈУ!
Наш владико, наша дико овај народ, деца ова —
Давно су жељна твога благослова!“
Народ се са сузама тискао и прилазио му да га у руку и скут пољуби и прими „српски благослов“ . .. Многи су клечали, а многи су чак и ноге владици љубили. . . и сви људи рекоше: „Благо нама за нашег владику! . . . А жене: „Личан нам владика!“.
Митрополит Дионисије, који се очински бринуо о повереној пастви, као „пастир добри, који живот свој полаже за овце“ (Јн. 10,11) — на жалост — релативно је кратко време управљао својом епархијом, свега четири године. Умро је 7. децембра 1900. г. у Скопљу, где се налазио на лечењу. „По његовој жељи тело му је сахрањено у цркви Грачаници, на месту где је некада био „сахрањен кнез Лазар“ (како о томе вели предање). Народ га је у Грачаници, — по причању очевица — искрено оплакао“.
Митрополит Нићифор Перић (1901—1911). После смрти митрополита Дионисија „поново се дигао талас Српских жеља да за владику буде постављен опет Србин.“ Тако је Патријаршија поставила Нићифора Перића, који је хиротонисан у Цариграду 21. јануара 1901. год. Нићифор, који је био родом из с. Баранде у Банату, — био је сушта супротност своме претходнику Дионисију (углавном по темпераменту!). Махом је боравио у Приштини. Наставио је рад свога претходника, а особито је „значајан и заслужан због отварања школа (српских!) и рада на јачању националне свести у својој епархији“. За његово име везано је тзв. „Дечанско питање“, због чега је дошао у сукоб са владом Србије, „те од њега (она) категорички затражи да поднесе оставку на митрополитску столицу. А он, ваљда, сит борбе, поднесе је и Патријаршија, под утицајем Србије, уважи му је марта 1911. г. Тада му Србија одреди пензију“. После повлачења, митр. Нићифор отишао је у Србију, да би за време првог светског рата био интерниран у Софију, где је и умро 1. фебруара 1918. године. За администратора рашко-призренске митрополије постављен је архимандрит Сава, родом из Тетова.
После одласка митр. Нићифора народ, по савету Српске владе, затражи од Цариграда да им за митрополита постави Гаврила Дожића. Тако је Патријаршија завладичила Гаврила. Но, док је он чекао турски берат о свом постављењу, Српска влада је променила своје мишљење и, преко конзула у Приштини, наложила народу да Гаврила одбаци, а затражи Богдана Раденовића, што народ и учини. Овај проблем, који је разјединио вернике на два табора, окончан је тек по ослобођењу од Турака, 9. октобра 1912. године. Те исте године рашко-призренској митрополији су одузете области: „Хвосно и Пећ са Полимљем, и створена Пећка епархија“, а за њеног епископа постављен је Гаврило Дожић — потоњи патријарх српски ( + 1950). Други кандидат („наредни“), Богдан (у монаштву Василије) Раденковић скинуо је мантију и отишао у дипломатску службу. Услед избијања првог светског рата рашко-призренска митрополија остала је упражњена све до 1920. године.
Митрополит Мелетије је, у другој половини своје управе, учинио многа добра Српском народу. Тако је имао обичај да сваке године, на Ускрс, измоли на потпис од паше да му пусти све хришћане из затвора. Тога дана буду осуђеници на св. литургији, а после остану код митрополита на ручку, да би их увече поново вратио.
Својом појавом Мелетије је свуда остављао, како у цркви тако и ван ње, јак утисак код народа. Ретко је служио, а још ређе беседио; док је беседио обично је плакао, а обавезно је држао све постове, па и по цену здравља. За време његове управе подигнута је у Призрену нова црква Св. Ђорђа, у чијој је изградњи и он материјално учествовао. Умро је 27. августа 1895. г. у овојој 69. г. живота и сахрањен у Призренској старој цркви Св. Борђа, поред гроба митр. Јанаћија (с леве стране), а на сахрани је, поред виђенијих Срба, присуствовао и тадашњи руски консул.
После смрти митр. Мелетија Патријаршија је поставила драчког митр. Висариона, који је и дошао у Призрен, али га Срби нису хтели примити.“
Овим је завршена управа митрополита Грка — Фанариота, који нису имали довољно љубави према својој словенској пастви. Поред Турака, и они су допринели томе да огроман број Срба (који је после сеобе Срба под Чарнојевићем, 1690. године, остао у овим крајевима), ипак, на крају, попусти, поклекне и „преврне вером“, тј. пређе у ислам. Овај моменат је лепо запазио и др М. Лутовац, који каже: „Било је и других узрока који су убрзавали прелазак у ислам. Поред осталих и фанариотске владике у Призрену и отсуство свештенства у Гори“.
На заузимање Српске владе код Порте и Патријаршије, средином лета 1891. године, било је начелно решено да Срби у Призрену добију Србина за владику. Успешном решавању овог проблема умногоме је допринела посета краља Александра I Обреновића султану Абдул-Хамиду и цариградском патријарху Неофиту (1894. године). Том приликом Патријарх је „признао Краљу да су Српски захтеви оправдани и ставио му у наглед да ће у Скопљу и Призрену бити постављени Срби за епископе“. Брзом и позитивном решавању овога проблема умногоме су допринели и сами Срби рашко-призренске митрополије, који се после смрти Мелетијеве „заталасаше“ и једногласно рекоше: „Нећемо више Грка за владику, хоћемо нашег Србина!“
Видног удела у решавању овог проблема узео и наш познати књижевник и комедиограф Бранислав Нушић, тада српски консул у Приштини (од маја 1893. до лета 1897.), који је, преко свештеника и учитеља, свесрдно радио на добијању — Србина за епископа! У том циљу слао је готове концепте свештеницама за једнообразне молбе Цариградској патријаршији. На крају је у Цариград отпутовала и једна делегација, састављена од свештеника и виђенијих Срба, која је преко Српског посланика Владана Ђорђевића тражила код Султана да им се испуни захтев. Тако је, нешто милом — нешто силом, Патријаршија поставила за митрополита рашко-призренског Србина Дионисија Петровића.
Митрополит Дионисије Петровић (1896—1900). Рођен је 1858. г. у Босанској Градишки. Завршио је Богословију у Београду, да би после завршене школе примио монашки чин, на Сретење Господње 1878. године. После извесног времена Српска влада послала га је на о. Халку ради усавршавања богословских наука. Стога је, по завршетку грчке школе, „ступио у службу Цариградске патријаршије“. По произвођењу у чин архимандрита упућен је у Скопље, за намесника месном митрополиту. Са тог положаја изабран је за митрополита рашко-призренског. Хиротонисао га је цариградски патријарх Антим VII, 25. јануара 1896. г. На самом почетку своје управе „митрополит Дионисије је имао доста тешкоћа: по Косову и Метохији су Харали Арнаути, а Српски живаљ је веома осиромашио. И Турци, и Арнаути, и грчке владике — сви су на њега (тј. Србе) наметали намете и односили што се више могло“. Колико је, пак, народ српски на Косову био одушевљен доласком Србина за митрополита (после дуготрајног и тешког периода под Грцима) — о томе нам најбоље говори један од очевидаца те народне радости, а приликом прве Дионисијеве посете Приштини:
Pravdaju sve to adimistrativnim problemima,interesantan zakljucak ili objsnjenje.
Митрополит Мелетије (1854—1895). Био је последњи Грк епископ, Фанариот — у Призрену. О њему као митрополиту постоје доста контрадикторна мишљења, која, не упуштајући се у њихову истинитост, овде износим: Док једни хвале његов рад, као М. Веселиновић и Петар Костић, који каже да митр. Мелетије „није био фанатичан Грк“, дотле други, као Б. Нушић, кажу: да се митр. Мелетије бринуо само за „збирање мирије“, или, пак, као што вели П. Срећковић, „Волео је да банчи и да се забавља с Циганкама“ . И на крају, — речи једног историчара са Косова: „Владика Мелетије, Грк по народности, беше лаком на новац, а брига за црквом и српским народом — беше му девета рупа на кавалу! Да би што више напунио ћемер злата, он ни најсиротију кућу српску није пропустио.., чак је и цркве пљачкао“.
Митрополит Мелетије дошао је у Призрен марта 1854. го дине. О његовом животу пре доласка знамо следеће: рођен је 28. јула 1824. год., 1836. отишао у манастир Бунасик, где се и замонашио 21. новембра 1837. године. 11. јануара 1838. рукоположен је за ђакона, потом је завршио Богословију на о. Халки и у 28. год. живота хиротонисан је за епископа.
Митрополит Мелетије је један од ретких грчких епископа који је волео и допуштао просвету у српском народу, а што се види из једног његовог окома: ,,Сас науку чувек хоћи да знаје како есте чувек . . . хоћи да знаје како моли Бога .. . правите школу“. За време Мелетијево отворена је, 1. октобра 1871., Српска православна богословија у Призрену, — задужбина Чика Симе Андрејевића Игуманова. (Ово је урађено по благослову и са знањем, Мелетијевим јер „без благослова и знања не би се могла засновати таква школа“). О његовом ставу према стварању Богословије најбоље нам сведочи њен први управитељ архим. Сава Дечанац. Дошавши у Призрен, по благослову митрополита српског Михајла Јовановића, Сава је, између осталога, имао са Мелетијем овакав разговор: „Ваше Високопреосвепггенство, поздравили су вас и моле вас, госп. митр. Михајло и госп. Ристић, да благословите заснивање и отварање Богословије у Призрену!“ На то митр. Мелетије устаде, прихвати о. Саву за руке и рече: „Чок сеир! Чок сеир… Како џанум … нек је благословено, и сас срећу!“
1861—62. — „заступао је Патријарха у Цариграду, или био члаи Светог синода“. 12. маја 1863. осветио је цркву Св. Василија у Г. Србици (под Призрена), а од 1871—74. поново боравио у Цариграду „због оптужбе да је израдио ферман да Цинцари могу порушити цркву Св. Спаса“.
Иначе, митр. Мелетије највећи део свога времена проводио је путујући по епархији. Тако се 1891/2. налазио у Скадру, а 1893. година затекла га је у Гилану. 1894. г. Његово Величанство краљ Србије Александар I одликовао је митрополита Мелетија орденом Св. Саве првог степена. Интересантно је напоменути да је митрополит Мелетије „забрањивао да се чита Св. писмо на модерном српском језику у преводу Даничића и Вука, што му је изгледало да нема довољно светиње, као оно на старијим црквенословенском језику“. Дакле, делио је мишљење карловачког митрополита Стратимировића.
Interesantno je Nikola koliko sam minusa dobio na srpskom blogu!?
Misle li Srbi uopšte svojim glavom?
… I to otvara ono ključno pitanje : Šta je i ko je “ dobar “ Srbin!
Kako to, po svemu sudeći, to nije onaj kritički Srbin, koji je prvo odgovoran sebi i Bogu, pa onda svakom i svemu drugom!!!
Moda je da se mijenjas kao danu u kalendaru.Sramota je nekada bilo sta reci kad stariji prica ,pa koliko god da je pametan maldji pameta,i sto drugih stvari i obicaja.postali smo to sto jesmo,zasto i kao nemma odovora.
Umnozili su se necesovi anliticari,savjetodavci ,politikolozi,strucnjaci ,sto kazu u Srbiji : „moj do mojega“.
Znam samo do prije dvije decenije ili nesto vise,pricali ljudi o ratu,javio se jedan tada iamo nesto malo manje godina nego ja sada ,u svakom slucaju preko pedeset,bio je ljekar i to primarijus,poceo pricu o ratu,a njegov stric dosta posten ali jut covjek usred govora mu rece . „prekini da ti rijec nijesam cuo,ti ces meni o rat“,nije mu nijednu rekao ,i takos e ta prica zavrsila ,bez ijedne trunke ljutnje,mada je stari bio u pravu,presjekao ga je kao sabljom.
Danas onaj sto ima kompjuter,koji nije losa stvra,hoce svakome da drzi rijec,moral drzava i sve drugo.Prihvati tako kao je i druge nema,velike vitamine ne trosi,ne isplati se,znam nemozs ponekad da precutis ,ali tako je.
Sto bi se cudili,ovome ili onome,izgubljen je jedan red i nacin,ovo je jedan vjetrometina, ovo je pred orkan,bice strasno brate dragi,ko bude ima gdje u selo ,da skloni glavu, taj se ima cemu nadati.
Vidm ja ovdje ,gdje se ima ,kako se neke stvari odvijaju,a ne mi,ali sto mozes,drz oni sto su stari drzali,drugo nemogu,pokusat cu prenijet onako kako sam primio,toliko sam duzan ,drugo nijesam iako bih htio.
Hoce svi da uhavte mustuluk,zans ti sta je to,tako je to,nicemu se ne cudim sto se lose desi,dobrome se moras cuditi ,i dva puta zapitati da li si dobro vidio ili cuo.
Iznenadih se onom junaku a ujedno i nsrecnom sinu Jaukovicu,nijesam mislio da je to kod nas moguce ,a desilo se,potrcase da se izvinjavaju,st ces moj dobri,nikoga nije ubio, nego sebe mladog , i porodici nanio tugu veliku,niko sem ovog poratla ni cus tamo,sve si vdio,zao mi ga kao da mi je u najvecu svoijtu,nije trebao,prvo sebe radi,a drugo nema se radi koga,nazalost nije on mislio tako ,nego onako kao stari Crnogrci,pitaj ove ovdje,pocese ga optuzivati,i ko sve i neznam zasto jos,pokoj mu dusi mladoj,ne ide mi jos u glavu taj momak.A ova bagra ,sto nezna ni konaj natovarit hoce da rukovode drzavom,sta mozes,nista,neka ih,neka se ostre po portala,sjutra kad im zena uzme okalgiju imaju da sjede i mole da ih pusti u kucu.
Ostani zdravo ,neka Dukljese lupaju i minuse i gluposti,ja volim kada se tako cefe,to jedino sto znaju,proci ce ih to,ali sta onda…??
To samo u Srba ima!?
Da centar svoje duhovnosti i zalog opstanka izmesti na periferiju države, podalje od očiju i sjećanja!?
… Pa nam onda đavo kriv!
Нијесу Срби измјестили средиште своје духовности на обод државе, већ су наши вјековни душмани, ама и пријатељи, користећи наше сујете, братомржње и расколе оглодали Србску земљу, ко по много ко по мало, ништа од средишта не остало! Исто се десило и Русима, којима је срце, сржна земља са Кијевом у којој су се крстили и дуго живјели, остало у еврокомуњарској Украјини, отетој руској Малорусији,од које се Русији вратио засад само Крим. Зато си, вјерујем, добио минусе, безимењаче!
E, baš mi ga reče, imenjak!
Зец и Ђикан, два ватрена Срба, оба пишу искључиво папиним писмом, оглашавајући побједу римскога папе над дјелом Ћирила и Методија међу Србима… А само пар минута потребно је да на својим справицама инсталирају ћирилицу. Браво ви га, Србљи!
Srbine, ako si, misli ti srpski, piši kako hoćeš!
Đe baš nađe Nikolu grbaljskog, koji je bio Srbin kada se još rađalo nijesi!
Kada je koštalo … Pa on nije pitao za cijenu, plaćao!
Đe nađe baš njega , jadi te našli!
… Neka mene, neka ti je Bogom prosto.
A, Srbi, Srbi …
Броз те је научио да као Србин можеш да пишеш ”како хоћеш”, а не како те твоја Црква учи и како су ти преци завјештали, нипошто не ћирилицом, као твоји ђедови, него само и увијек латиницом, као твоји душмани.