Пејовић: „Некада је у Црној Гори било тешко наићи на нечовјека, а данас баш тешко на човјека“

Пише: Јово Пејовић

Питао ме је прије неки дан један од читалаца мојих колумни, како данас, 18 година касније гледам на 21. мај 2006. године.

У временима која су претходила референдуму, у периоду одржавања референдума, као и непосредно послије референдума нити ја нити највећи број оних као ја није разумио до краја што ће све референдум имати за посљедицу. Данас, 18 година касније, све је много јасније, а како вријеме буде пролазило више неће бити дилеме чији је референдум био пројекат и што је био његов крајњи циљ.

На референдуму о државно правном статусу Црне Горе најмање грађана је гласало за независност Црне Горе. Највише их је било за опстанак Црне Горе у оквиру заједничке државе са Србијом, па онда оних који су гласали за приватну државу привилегованих функционера из врха бившег режима, за независно Косово и Велику Албанију, за слуганство Западу, против православља и српства, али и оних који нијесу издржали притиске и тортуру режима па су гласали супротно својим увјерењима или остали кући.

У поступку преговора око датума одржавања референдума и услова за његово одржавање, гледано са ове временске дистанце по мени су направљене двије круцијално велике грешке. Прва је била доношење одлуке о одлагању референдума за двије године, чиме су режим у Црној Гори и ментори са Запада спасили себе сигурног пораза, да би купили вријеме и промијенили расположење грађана, али и боље осмислили референдумску крађу.

Друга грешка је садржана у томе што је међународна заједница у лику Солане, Лајчака и Липке преузела улогу пресудитеља цјелокупног процеса и тиме широко отворила врата за остваривање својих циљева на Балкану, што се ових дана манифестује у свом пуном капацитету. Укључивање Запада у овај процес унапријед је опредијелило исход референдума. Једино што је још требало обезбиједити је да се све заврши мирно и без сукоба.

Посао им је био олакшан тиме што је званична власт у Србији била марионетска, а Русија на кољенима. Пројекат Запада о оцепљењу Црне Горе од Србије био је последњи корак ка завршетку разбијања Југославије и први корак ка насилном одвајању Косова од Србије.

Признање такозване државе Косова од стране режима у Црној Гори, улазак у Нато, увођење санкција Русији, подршка Резулуцији о геноциду у Сребреници, поништење одлука Подгоричке скупштине, постављање спомен плоче у Морињу и многе друге одлуке супротне већинској вољи грађана само су наставак тог дугорочног плана Запада на промјени свијести и идентитета наших грађана и државе који се неће зауставити док не остваре најтежи дио тог плана, а то је рушење Српске православне цркве у Црној Гори.

Многи од нас су 2006. године били у заблуди и вјеровали у праведан свијет.

Данас је свима јасно да је Запад на Балкану стварао стратегију стварања новог свијета, који ће бити под његовом шапом, а који ће се заснивати на антиправослављу и антисрпству, што је добрано демаскирано најновијим дешавањима на међународној политичкој сцени, па и антируској кампањи.

Да су се времена у посљедњих 18 година промијенила посјетише ме ријечи мудрог пријатеља:“Некада је у Црној Гори било тешко наићи на нечовјека, а данас баш тешко на човјека“. Подјеле, тензије и страх од нових сукоба није престао чему у великој мјери доприноси „демократски“ Запад. 30. август 2020. године није само донио промјену власти већ и промјене у идеологијама и ставовима оних партија и политичара које смо колико до јуче доживљавали као принципијелне протагонисте политике која је довела до смјене бившег режима, а које данас не можемо препознати.

Дакле, све ми се више чини да смо као 2006.године, тако и након 2020. године захваљујући нашим лидерима превеслани од међународне заједнице и Милових следбеника расутим по партијама нове владајуће већине. Политика која се своди на трговину и којом кормиларе политички трговци без визије и дугорочне стратегије, мора се под хитно зауставити. Иначе, спаса нам нема.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: