Пекић: Будимо људи, грађани и Срби, али никада једну од тих особина, урођених или стечених, не жртвујмо другој
фото: Љиљана Пекић
Кад би се, којим случајем, идеја и национална представа иницијативе „Ми знамо ко смо” антропоморфизовале у профил неког писца, оне би засигурно носиле израз и лик Борислава Пекића, једног од највећих српских и свјетских писаца друге половине ХХ стољећа, рођеног у Подгорици, на јучерашњи дан.
О томе како је његова породица репатрирана из Црне Горе јер је отац Војислав одбио притиске италијанских власти да се изјасни као Црногорац (в. лист „Зета”, 13. јун 1941.) смо већ писали, помињали смо и биографски куриозитет који наводи његова супруга Љиљана: „Још једну ствар морам да кажем, а која се не зна. Ни Пекић, ни ја, ни наша ћерка, нисмо узели британско држављанство, иако смо могли. Пекић је сматрао да је рођен као Србин, да је српски књижевник и као такав и остаје до краја живота.” (в. „Пекићево време тек долази”, разговор водила Мирјана Митровић, 2017).
Овом приликом ваља подсјетити на Пекићев стамени морал и упозоравајућу мисао: „Не лажимо у јавном животу, немојмо изневерити савест, морално осећање у нама и звездано небо над нама, ни онда, а нарочито онда, кад знамо да ћемо због тога бити на губитку. У замену, имаћемо миран сан. Зашто је он неопходан најбоље знају они који га никад нису имали. Лични морал је основа сваке опште политике. Будимо људи, грађани и Срби, али никада једну од тих особина, урођених или стечених, не жртвујмо другој. Ко почне жртвовањем својих врлина – заврши жртвовањем туђих живота.” (Борислав Пекић, „Стопе у песку”, 2017. године)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Пекић је имао потпуни лик једног Цинцарина, само је висину наслиједио с црногорске стране. Дјела су му опште призната, неоспорне величине, али су само за одређени слој читалаца, а примјерицем Андрићева за сва, то је разлика. Врлина је писати разумљивим језиком, а рећи много тога, то Пекићу ипак није била јача страна. Без потребе је за своје јунаке узимао и нацистичке официре због наводне звучности имена и презимена, иако су наша сто пута и љепша и звучнија. Нажалост, томе прибјегавају и данас многи и више воле туђе од својег, очекујући признања изван, акоја никад и не добију, не рачунајући великог Ива Андрића. Уз све уважавање његове учености, као борац против комунизма, који је и био у затвору ( прије тога због напада на нацизам)потпао је послије неосјетно под његов утицај, то је кад жртва савлада џелата. Без потребе је нападао послије оно што није требао, умјесто да настави да разобличава комунистички јад и биједу. А опет је брука да о њему распреда један Миљенко Јерговић набијеђени списатељ, који београдску средину назива геџованско-цинцарском, а шта друго и очекивати од тог комунистичког испљувка.
АНДРИЈА , ДИВИМ ТИ СЕ КОЛИКО СИ СТРАШАН АУТОГОЛ СЕБИ ДАО. ЧЕСТИТАМ ШАМПИОНЕ.
ИМАШ МОЈ ПРЕДЛОГ ЗА ПРИЈЕМ У ДУКЉАНСКУ АКАДЕМИЈУ НАУКА.
Прије ће тебе примити као комуњару. А узео си ник једног преваранта који се представљао као поп Дукљанин и нанио доста штете српској историји. И јеси ли ти задужен да одговараш а кад те нико ништа не пита. Шта овдје није тачно, ништа није погрдно. Пекић је велики писац и то нико не оспорава али и тежак за читање, мислим да ниједан ред ниси прочитао јер ништа не би нисхватио. Имао је цинцарске крви, види се по лику, али то не умањује његову вриједност, него показује твоје незнање и вјероватно одбојнсот према Цинцарима. А вјероватно не знаш ни ко су. Мене по теби треба да приме у дукљански академију јер нападам Јерговића, Ти дакле браниш тог србомрзитеља који нас називса разним именима и пљује по Београду. Хајде прошетај докс ам добр евоље и овим завршавамо.
Moralni a ne samo književni gorostas! Slava mu.