Pendrečenje duše

Piše: Mišo Vujović

“Nemoj po glavi, druže plavi”, pevala je “Azra”.

Bila su to, ipak, srećna vremena. Duhovno utrnula, nacionalno atrofirala, samo za Srbe, rastočene na stare podele i tri nove nacije. Znalo se, međutim, ko je mogao i koliko da uštine od znoja radničke klase. Pendrek je predstavljao simbol moći organa u plavom.

“Nemoj po glavi, druže plavi”, krik je života pretočen u stihove, kao i drugi:

“Za moje dobro slomiše mi rebro!”

Nekada su lomili rebra, sada pendreče dušu!

U Crnoj Gori ponovo je crkva na dnevnom redu. Nekada su popove brijali, ćotečili i ubijali. Danas ih tamniče! Umesto antinarodne i antirevolucionarne delatnosti, optužuju ih za antidržavnu aktivnost okupljanjem masa na litijama, što preti da ugrozi veliku pobedu Crne Gore nad Kovidim 19.

Crkveno pitanje u Crnoj Gori u suštini je identitetskog karaktera i politički je do koske ogoljeno. Neko je naredio da “Dečić” iz Tuzi mora u Prvu ligu Crne Gore pod albanskom zastavom, Cetinjska mitropolija pod barjakom vladajućeg DPS-a, a narod ponovo dekretom pocrnogorčiti kao 1944, kada je drug Đido proglasio crnogorsku naciju. Odnosno, geografsko je postalo – nacionalno. Kasnije se pokajao, svestan neutemeljenosti svog stava, ali se korov mržnje prema srpstvu već ozbiljno zapatio.

Vlastima se zaglavila kost u grlu zbog činjenice da Srpska crkva u Crnoj Gori sa više od 70% vernika jedina ima većinski narod. Familija na čelu sa Gospodarom ga poistovećuje sa “srpskim pitanjem”!? Bolnim, kao i svako otvaranje lobanje. Ministar spoljnih poslova, Darmanović, nemoć države da konstituiše većinski narod naziva “nesporazumom sa Srbijom”, apostrofirajući mogućnost NATO alijanse da svojim mehanizmima zaštiti najmanju članicu ovog po mnogo čemu spornog saveza.

Nešto humaniji pristup ovom pitanju imao je zloglasni Firer. Adolf Hitler je nakon rešavanja “jevrejskog pitanja”, nameravao da reši “crkveno pitanje”, na suprotan način u odnosu na rešavanje jevrejskog:

“Rat će se okončati, poslednji veliki zadatak našeg doba biće rešavanje crkvenog pitanja. Tek tada će nacija biti sasvim sigurna…

Kada sam bio mlad mislio sam da je jedino sredstvo: dinamit. Tek kasnije sam shvatio da sa takvim stvarima ne treba žuriti. To mora da satruli kao gangrenozni ud. Moramo doći do toga da za prediksonicama nema nikoga osim budala, i da među vernicima budu samo babe. Zdravi mladi ljudi su sa nama”, govorio je Adolf Hitler.

Razbijanje i obezglavljivanje Srpske pravoslavne crkve, po sličnom metodu, brutalno i represivno, sprovodio je Josip Broz i srpski komunisti. U jednom trenutku crkveni život, izuzimajući istočnu Bosnu gde se pravoslavlje najžilavije održalo, gotovo je zamro. Crna Gora, u kojoj su komunisti pobili 114 sveštenika na čelu sa mitropolitom Joanikijem, predstavljala je bedem anticrkvenosti. Nekoliko mitropolita, kao mitropolit Arsenije Bradvarević, proterano je sa Cetinja i utamničeno.

Ipak, zahvaljujući Božijoj promisli, žilavosti gena i vekovnoj borbi za odbranu vere i imena, tanani plamičak na Hristovoj voštanici nije se ugasio. Srpska crkva u Crnoj Gori ne samo što je opstala, već je obnovljena i osnažena novim duhom, utemeljenim upravo u vrednostima izvorne Crne Gore. Njegoševe! I on je postao kamen spoticanja.

Za razliku od Hitlera, čija vladavina se sunovratila napadom na SSSR (čemu je nemerljiv doprinos dao Srpski narod odlažući svojim ustankom operaciju “Barbarosa”), crnogorskom rukovodstvu se žuri u rešavanju “crkvenog pitanja”. Milom ili silom!? Milom svakako, silom u nuždi u kojoj se režim hronično nalazi više od tri decenije.

Crnogorska vlast očito nema strpljenja, što potvrđuje izjava vladara da će lično osnovati Crkvu pravoslavnih Crnogoraca. Prirodno bi bilo da, kao osnivač, postane i poglavar takve ateističke konfesije. Kako su svi kanonizovani svetitelji u Crnoj Gori čistokrvni Srbi, shodno multietničkim principima nova crkva pravoslavnih Crnogoraca svoje kanonsko ustrojstvo verovatno će strukturisati po principu multietičnosti, ukoliko se neki musliman, Hrvat, Bošnjak ili eventualno brat Rom sa Konika budu osećali delom gospodareve crkve, kao što participiraju u podeli plena. Interesantno je da su rimokatolici u Crnoj Gori okupljeni oko dve episkopije: Nadbiskupije barske, čiji poglavar nosi titulu primasa srpskog i Kotorske biskupije, koja pripada Splitsko – Makarskoj nadbiskupiji.

Režimu smeta jurisdikcija Srpske crkve nad eparhijama u Crnoj Gori, dok Hrvati, uz duhovni, javno pretenduju i na geografski prostor, svojatajući čitavu Boku kao integralni deo države Hrvatske.

Fenomen litija, do sada nezabeležen, mnoge je prenuo, neke okuražio, a jedan broj građana napokon suočio sa činjenicom da režimu ništa nije sveto te da će sve što se može unovčiti ili privatizovati, bez ustezanja orobiti i prisajediniti velikom posedu Prve familije na čelu sa najdužim nekrunisanim vladaocem savremene i Makijavelijeve Evrope.

“Neće se usuditi da krene na narod”, ubeđen je moj prijatelj Mirko, vajkajući se da je Đukanović dobio zadatak destabilizovanja Crkve, kao najveće prepreke za priznanje Kosova i Metohije.

Postoje indicije da je već kontaktirao sa nekoliko državnika tražeći utočište u slučaju nužde, te da je Orban jedini izrazio izvestan stepen milosrđa, računajući na Đukanovićev investicioni kapacitet.

Sve u svemu, crnogorski kralj Ibi otvorio je novo zidanje Skadra na Bojani, rešen da poseče sve korene, kako bi temelji opstali i u trenutku kada nestane i njegovih pristalica, čija ljubav prema Gospodaru već uveliko osvaja Zlatibor i centralne beogradske opštine.

A Skadar na Bojani nije samo simbol albanskog ujedinjenja, već tradicionalne srpske nesloge!

Pročitajte JOŠ:

Zapadno od pameti