Persone non grata, ili: Masakr u Jadru i neki drugi Nemci

Desio se 1941. pokolj u selu Draginac u Jadru. Otprilike ovako: Srbi se digli na ustanak protiv okupacije, pa su Nemci odlučili da ih pobiju za kaznu u skladu s poznatom proporcijom 100 za jednog. Ukupno više od dve i po hiljade ljudi, uključujući decu i žene. Kuriozitet ovog zločina, međutim, sastojao se u tome što su Nemci Srbima iz jadarskog kraja tad ponudili da dođu po takozvane objave, garancije za slobodno kretanje, da bi ih tako prevarom okupili za streljanje. Prevara, kažu, nije sasvim uspela – Srbi nemačkim garancijama nisu poverovali dovoljno da ih se okupi po stotinu za onog jednog – te su onda Nemci morali da ih love po okolnim selima kako bi ih nahvatali da ih pobiju u planiranoj količini.

Naravno, to mora da su bili neki drugi Nemci koji su Srbe varali i ubijali.

Kao i 1999. kad su u Prizrenu izrešetali onu dvojicu nesrećnika u žutoj ”ladi”, Žarka Andrijevića i Slavka Veselinovića, koji su garantovano verovali da ih Nemci neće poubijati kao teroristi iz OVK kad su ih ugledali među njima i krenuli u rikverc.

Bili su to, inače, prvi nemački rafali posle Drugog svetskog rata, opet u Srbe, a proces vođen u Koblencu u Nemačkoj okončan je oslobađajućom presudom jer je sud otkrio da su naoružani nemački vojnici u nenaoružane Srbe pucali u samoodbrani. I tako 220 puta. Da bi odmah potom nemački ministar odbrane Rudolf Šarping odlikovao potporučnika Davida Ferka, koji je u Prizrenu komandovao ”otvori vatru na neprijatelja”, zlatnim ordenom krsta časti Bundesvera za besprekorno ispunjenje vojničke dužnosti. Časna i besprekorna dužnost Nemaca je da Srbe ubijaju nenaoružane.

Ali to su očigledno bili neki drugi Nemci i njima slični partneri iz NATO-a i Evropske unije što su nas ubijali a onda slagali kad su nam, na primer, u Briselu garantovali da će na Kosovu i Metohiji biti formirana Zajednica srpskih opština; ne i oko Prizrena jer tamo više nema Srba, proterani su oni koje nisu ubili Nemci i OVK teroristi.

Ali, evo, sada, na primer, iako nije Nemac britanski je ambasador u Beogradu Edvard Ferguson već stigao da primeti da Srbi na Kosovu i Metohiji osećaju stres. Doduše, tek kad ih je tamo preostalo u broju koji je jedva primetan, ali to ambasadorov napor da primeti njihov stres čini još i više hvale vrednim poduhvatom. Valjda.

A da i ne govorimo o tome da su posle jedne NATO članice, Severne Makedonije, u još jednoj NATO članici, Crnoj Gori, Srbi čak ušli u vladu. I u jednoj i u drugoj je dosad lepo bilo mesta samo za sve druge nacionalnosti kao što već ustanovljeni principi multietničnosti na Zapadnom Balkanu i nalažu. Pa je zato i normalno što je NATO članica Hrvatska samo dva dana kasnije vođe tih Srba što su se drznuli da uđu u Vladu Crne Gore proglasila za persone non grata. Ministarstvo vanjskih poslova Crne Gore, kao što mu sam taj službeni naziv kaže, nije našlo za shodno da tim povodom iskaže neki protest. Niti je bilo koji drugi nadležni NATO organ tome išta prigovorio; a kako i da prigovori kad je američki Radio Slobodna Evropa, koji je slobodan koliko je i evropski, izdao jasnu komandu obaveštenjem da su u pitanju proruske stranke.

Mora se priznati, ipak, da je napredak u tom pogledu upadljiv – Srbe više ne ubijaju nego ih samo proglašavaju nepoželjnima. Što nepoželjnom ne čini i njihovu zemlju, naprotiv, što je manje Srba na njoj ona je poželjnija. Od Kosova i Metohije do nekadašnje Srpske Krajine. U drugim slučajevima to se zove etničko čišćenje, ali Srbi nisu takav slučaj nego se za njih kao trofej dobija zlatni krst časti Bundesvera.

Ali, kao što rekosmo, to mora da su bili neki drugi Nemci, jer ovim današnjim Nemcima verujemo.

I samo se postavlja pitanje kada su oni Nemci prestali, a ovi sada počeli da postoje.

I zašto bismo, kad nam oduzimaju deo zemlje kao što su ga oduzimali i oni Nemci pre njih, ovim sadašnjim Nemcima verovali da im je stalo kao što je nama stalo do bilo kojeg drugog dela naše zemlje. Uključujući Draginac u Jadru.