Перспектива је у ретроспективи

 Ро­ман на­гра­ђи­ва­ног Ла­гу­ни­ног ауто­ра Ни­ко­ле Ма­ло­ви­ћа „Је­дро на­де”, ко­ји је на­ста­јао шест го­ди­на, је­сте ро­ман о исто­риј­ском раз­вит­ку мор­нар­ске ма­ји­це ко­ја је на Ме­ди­те­ра­ну мно­го ви­ше од еле­мен­тар­ног ко­ма­да гар­де­ро­бе. Пла­во-би­је­ле пру­ге су је­ди­ни­ца сти­ла све­при­сут­ног по­мор­ског кул­та, мод­ни мит, али и оли­че­ње сек­су­ал­но­сти. Ро­ман је то и о Ко­лум­бу, от­кри­ва­њу Аме­ри­ке, као и на­ма са­вре­ме­ни­ма и на­шим љу­ба­ви­ма. Но, овај Ма­ло­ви­ћев ро­ман, са­здан од три гла­ве, са 24 по­гла­вља, по­ста­вља и јед­но од есен­ци­јал­них пи­та­ња са­вре­ме­ног чо­вје­ка.

„По­след­ње по­гла­вље по­чи­ње ре­че­ни­цом: „Ује­ди­ње­не зе­мље од­го­во­ри­ле су ну­кле­ар­ном бом­бом“. И сад, шта? Кад не­ко не­ко­га га­ђа бом­бом ко­ја ни­је про­из­ве­де­на да би ча­ми­ла за­у­ви­јек, што пре­о­ста­је чо­вје­ку? Вје­ра у Бо­га, или вје­ра у то да ће зе­маљ­ска прав­да би­ти по­стиг­ну­та раз­мје­ном све­га ну­кле­ар­ног по­тен­ци­ја­ла? „, пи­та се Ма­ло­вић у ин­тер­вјуу за „Дан”.

На­кон два мје­се­ца од пу­бли­ко­ва­ња „Је­дро на­де” је по­ни­је­ло епи­тет нај­чи­та­ни­је књи­ге на Сај­му књи­га у Хер­цег Но­вом. Ка­кав је осе­ћај би­ти пи­сац сајм­ског хи­та?

„За­ни­мљи­во је да куп­ци ма­хом ни­су би­ли Но­вља­ни, не­го Бе­о­гра­ђа­ни, и ге­не­рал­но љу­ди из Ср­би­је. Успио сам у на­мје­ри да пред чи­та­о­цем по­сло­вич­но жед­ним мо­ра, ис­ци­је­дим Бо­ку Ко­тор­ску као ли­мун – и дам му је, са свим ус­пут­ним бо­ја­ма, сли­ка­ма и ми­ри­си­ма, да се њо­ме освје­жи. Бо­ка Ко­тор­ска је и ово­га пу­та при­ка­за­на као те­а­трум мун­ди, као сли­ка сви­је­та.“

За „Је­дро на­де“ би се ре­кло да је уз­лет­на Ва­ша књи­га, дје­ло ко­је Вас по­зи­ци­о­ни­ра код ши­ре чи­та­лач­ке пу­бли­ке?

„Је­дро на­де“ је по­че­ло да ми­је­ња мој жи­вот од тре­нут­ка ка­да сам 2009. по­чео да га пи­шем. Не ми­слим да ће осво­ји­ти за­пад­ни сви­јет, ни­ти жи­ви­мо у до­бром тре­нут­ку да осво­ји ис­точ­ни. Али је мо­ја са­вјест мир­на, јер је срп­ска књи­жев­ност до­би­ла нај­хра­бри­ји ро­ман у на­ма зна­ним да­ни­ма. Уко­ли­ко ми се сва вра­та сви­је­та отво­ре – не­ћу пу­то­ва­ти из Бо­ке, уко­ли­ко ми се сва вра­та сви­је­та за­тво­ре – оста­ћу јед­на­ко ов­дје. На пје­ни од мо­ра.“

Мо­то ва­шег ро­ма­на је ми­сао пок. Ми­ло­ша Ми­ло­ше­ви­ћа, до­жи­вот­ног ад­ми­ра­ла Бо­кељ­ске мор­на­ри­це, 13 вЈе­ко­ва ста­рог удру­же­ња пу­ча­на (од 809): „На­ша пер­спек­ти­ва је у на­шој ре­тро­спек­ти­ви“. Ка­ко схва­ти­ти овај не та­ко евро­пеј­ски мо­то?

„Мо­то је, на­про­тив, уни­вер­за­лан, па је отуд и нај­е­вроп­ски­ји. Оног тре­нут­ка ка­да схва­ти­мо ка­ко има до­бар ко­мад на­зат­ка у сва­ком на­прет­ку, схва­ти­ће­мо ка­ко сва­чи­ја пер­спек­ти­ва за­и­ста по­чи­ва у ње­го­вој пле­ме­ни­тој ре­тро­спек­ти­ви. Из­ву­ци­мо оно нај­бо­ље што нас је де­тер­ми­ни­са­ло и на тим осно­ва­ма пла­ни­рај­мо бу­дућ­ност. Од то­га бо­љег пла­на не­ма. Ка­ко у Ки­ни, Ру­си­ји, Ср­би­ји, Бо­ки, Ку­би, та­ко и по по­ли­не­жан­ским ато­ли­ма.“

У цен­тру свих ка­зи­ва­ња ан­ти­гло­ба­ли­стич­ког ро­ма­на у ко­ме сто­ји да је Бо­ка упо­зна­ла Ру­си­ју при­је не­го­ли Ср­би­ју, сто­ји мор­нар­ска ма­ји­ца. Ри­јеч је о одјев­ном фе­но­ме­ну, зар не?

„Ри­јеч је упра­во о нај­по­зна­ти­јем, нај­сек­су­ал­ни­јем и нај­а­ван­ту­ри­стич­ки­јем мод­ном де­зе­ну на сви­је­ту – ко­ји је ујед­но све ври­је­ме и вој­на уни­фор­ма. Рад­ња се де­ша­ва у бај­ко­ви­том ба­рок­ном Пе­ра­сту, гдје су се не­кад фа­бри­ко­ва­ле мор­нар­ске ма­ји­це, али фи­на­ле ма­е­сто­зо ро­ман до­жи­вља­ва кроз раз­и­гра­ну тврд­њу да је нај­ве­ћи мо­ре­пло­вац свих вре­ме­на, Кри­сти­фор Ко­лум­бо, нај­вје­ро­ват­ни­је био кон­вер­зос по­ри­је­клом, тј. по­кр­ште­ни Је­вре­јин.“

Да ли то ка­же још не­ко из­у­зев Вас?

„Ха, ви чи­ка­те!“, гла­си ре­че­ни­ца из ро­ма­на. Да­ка­ко, ра­чу­нао сам на то пи­та­ње са свих стра­на сви­је­та, што „Је­дро на­де“ до­дат­но уте­ме­љу­је у кор­пус ли­те­ра­ту­ре за баш мно­ге очи. Ко­ри­стио сам се ис­тра­жи­ва­њи­ма чу­ве­ног Си­мо­на Ви­зен­та­ла, лов­ца на на­ци­сте, ко­ји је не­дво­сми­сле­но утвр­дио ко су би­ли пра­ви Ко­лум­бо­ви фи­нан­си­је­ри, да на пр­ва три бро­да не пло­ви ка­то­лич­ки све­ште­ник (прем­да смо учи­ли да је то био је­дан од раз­ло­га фи­нан­си­ра­ња ми­си­је), али пло­ви – гле! – име­ном зна­ни, Лу­ис де То­рес, ту­мач за хе­бреј­ски. И мно­ги дру­ги по­твр­ђе­ни Је­вре­ји. Пр­во „Здра­во!“ на аме­рич­ком кон­ти­нен­ту из­го­во­ре­но је на хе­бреј­ском без ика­кве сум­ње.“

То ба­ца но­во свје­тло на на­ма зна­ну исто­ри­ју?

„О то­ме све ври­је­ме и го­во­рим. Има­мо ме­га­те­му ко­ја не са­мо да из­ла­зи на мо­ре, не­го на ње­му све ври­је­ме су­ве­ре­но бро­ди.“

Сви смо ухва­ће­ни у мре­же гло­ба­ли­зма, па и у Гугл мре­же. У ро­ма­ну је Гугл опа­сно ево­лу­и­рао?

„Да, по­сто­је апли­ка­ци­је Гугл Еар – за ле­гал­но при­слу­шки­ва­ње дру­гих, Гугл Еартх Ме­мори – за ле­гал­но гле­да­ње би­ло ко­је рад­ње на би­ло ко­јој тач­ки, и Го­о­гле Арм – апли­ка­ци­ја ко­ју ко­ри­сте ро­ди­те­љи вој­ни­ка Ује­ди­ње­них зе­ма­ља, ко­ји у по­след­њој епи­зо­ди чу­па­ју ко­се и на­ри­чу – јер ви­де ка­ко им си­на или кћер­ку оне­спо­со­бљу­је ме­так или их раз­но­си бом­ба. Ро­ман пи­та: да ли ми­сли­те ка­ко ово ни­је сли­ка вре­ме­на? Или ми­сли­те да Гугл не­ма ам­би­ци­ју да се уз­диг­не бли­же Бо­гу?“

Ме­ди­те­ран­ска ро­ма­неск­на кли­ма по­го­до­ва­ла је љу­бав­ној при­чи, и да­ла мо­жда нај­бо­ље опи­са­ну сце­ну сек­са у са­вре­ме­ној срп­ској књи­жев­но­сти. Исто­вре­ме­но, Ви иде­те да­ље, па по­ли­тич­ки одва­ја­те Пе­раст од Ко­то­ра. За­што?

„Ин­ду­стри­ја­лац Сме­ки­ја во­ди љу­бав с Ма­ри­јом, ди­рек­то­ри­цом Пе­ра­шког му­зе­ја, у мо­ру, а оно сви­је­тли, јер је мо­ре ље­ти – лан­тер­на ма­ги­ка, због чу­да би­о­лу­ми­ни­сцен­ци­је. Пе­раст сам одво­јио од ко­тор­ске Бо­ке Ко­тор­ске, ко­ја је са­мо­стал­на и су­ве­ре­на оно­ли­ко ко­ли­ко је да­нас са­мо­стал­на и су­ве­ре­на Ср­би­ја и Цр­на Го­ра. Знак пи­та­ња леб­ди над упи­та­но­шћу да ли да­нас су­ве­ре­но­сти мо­же би­ти уоп­ште, те да ли је по­зи­ци­ја Ру­си­је, ко­јој су Бо­ке­љи ис­пи­си­ва­ли на­у­тич­ку исто­ри­ју, по­зи­ци­ја је­ди­не ствар­не са­мо­стал­не и су­ве­ре­не зе­мље wor­ldwi­de?

До­бит­ник сте ово­го­ди­шње на­гра­де „„Пе­ро де­спо­та Сте­фа­на Ла­за­ре­ви­ћа“. Шта за Вас зна­чи та на­гра­де, до­дје­ла у пор­ти ма­на­сти­ра Гра­ча­ни­ца и сам кон­текст на­гра­де?

„При­ли­ком до­дје­ле на­гра­де, об­рео сам се на све­то­сав­ском ду­хов­ном остр­ву за Ви­дов­дан, то­ком све­га не­ко­ли­ко да­на ка­да Гра­ча­ни­ца за­и­ста жи­ви то­ком го­ди­не, јер се ра­ду­је ро­ду ко­ји јој је до­шао, као ин­фу­зи­ја брат­ства, у по­хо­де. Гра­ча­ни­ца је вр­вје­ла од по­том­ства, али и од ка­зи­ва­ња до­ма­ћи­на да су, у ма­ло вре­ме­на, би­ли на се­дам дјеч­јих са­хра­на. Да ли се то што­год ра­ди­о­ак­тив­но, или хе­миј­ски по­губ­но, по­хра­њу­је у кон­цен­трич­ним кру­го­ви­ма око УСА ба­зе Бонд­стил, враг зна, а Бе­о­град мо­жда. Ова­кав од­го­вор на срп­ском, у од­но­су на пи­та­ње ко­ли­ко су је­зик и на­ци­о­нал­ни иден­ти­тет ва­жни и за књи­жев­ни, ка­зу­је ко­ли­ко је ва­жно ми­сли­ти на срп­ском. Ни­је оба­ве­зно, али је по на­ци­о­нал­ну књи­жев­ност по­жељ­но.“

М. Ми­ло­са­вље­вић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: