Pet kilometara srpskog raja

Piše: Dragoslav Bokan

Postoje neke tajanstveno lepe deonice srpskih puteva, na kojima se osećate nekako posebno lepo i prijatno. Duševni adrenalin vas hvata i podiže u osećanje daleko od svakog praktičnog plana i konkretnog razloga vašeg puta.

Tako se osećam uvak kada vozim od Perleza do Titela, od skretanja sa auto-puta prema Manđelosu i Šišatovcu ili kad krenete od Žiče ka Studenici.

Sve su to etape puteva koji vas više vode do vas samih i one dečije bezbrižnosti sa neke naše davne ekskurzije nego do nekog konkretnog mesta i zadate destinacije.

Na ovim čudesnim stazama, sa rukom izbačenom kroz prozor i spontano rođenim osmehom vedrine, važno je PUTOVATI, „jedriti“ uz uzbuljivi i neposredno osećanje avanture, nego „stići tamo gde smo pošli“.

Ovde cilj nije ni najvažniji, pa čak ni bitan, jer „faktor vreme“ i onaj vezan za „plan puta“ najedanput prestaju da budu određujući i prevashodni. Naprosto, odjednom se nađete u ulozi romantično lebdećeg oblaka nad beskrajnom pučinom ili nad okeanom prolećnog zelenila i počnete da SKITATE (a to je jedini slobodan, zaista aristokratski oblik putovanja).

Ni na nebu ni na zemlji, i vi kao oživljeni čardak sopstvene sudbine plovite U PRAVCU NEČEG ŠTO STE ODAVNO JOŠ ŽELELI DA VIDITE, ka mestu koje u sebi nosi šifre vaših „mapa sa blagom“ položene u neka nepoznata i svima drugima (sem vas) „obična mesta“.

I Merlinova magična šuma, široki putevi (sa sve vilama iz bajki) Kraljevića Marka, i nebo pod kojim sanja otvorenih očiju umirući knez Andrej Nikolajevič Bolkonski, i Tolkinova „Međuzemlja“ (koju danas zamišljamo kao novozelandske filmske pejzaže), i trg na kome pati i bolno sneva Vajldov Srećni princ, i tajni prolazi kojima melanholično šeta Korto Malteze, i beli bolnički šator na obodu bojišta Velikog rata u kome svoje ljubavne strasti onako neuspešno kroti Staša Krakov (u svojim „Krilima“), i opustele doline oko Arturovog Kamelota, i carski Prizren srpskog srednjovekovlja, i kavkaske isposnice po kojima, zamišljen, luta Valentin Svencicki i tamo se druži sa „građanima Neba“ u crnim monaškim odorama… sve su to delovi one iste maštovite mape koju i vi, ponekad, možete da prepoznate dok se pred vama putevi svakodnevice pretvaraju u staze na kojima možete (kao nigde drugde) da razgovarate sa boljim delom sebe. Na miru i do mile volje.

Takav isti osećaj sam imao prekjuče dok sam putovao od Sijarinske Banje (na pola puta između Leskovca i Prištine) ka Medveđi.

Tih pet kilometara sam prosto leteo, osećajući se kao da sam na konju ili u kočijama, a ne u svom majušnom crnom „Polu“, sa sve vetrom, suncem, zelenilom i horovima raspevanih ptica (poređanim u počasni špalir kraj puta).

Ja sam sve vreme vozio sa glasno pojačanom „Muzikom iz vremena Franciska Goje“, koju sam kupio u prodavnici sa suvenirima madridskog „Prado“ muzeja. I ovaj barokni, kristalni zvuk muzikom ispoveđene vere je kadio, simbolično „polivao“ i umetnički dopunjavao divlje-lepe predele kojima sam jezdio ovih desetak nezaboravnih minuta…

Zelena boja je prosto tekla sa obe strane puta, kroz razigrane, blizanačke krakove ovih moćnih reka stabala, krošnji i lišća što sve vreme jure oko mene. Kao da ja stojim u mestu, a ove guste šume se neumorno trkaju kraj mene i promiču kao da ih neko juri.

Zvukovi su se mešali u čarobni koktel najrazličitijih melodija, šumova i ritmičnog pulsiranja žive Prirode, koji se širokogrudo presipao prema meni sa svih strana ovog zavodljivog Božijeg džuboksa (koji čini da vam se nestrpljivo i uvek prebrzo vreme pretapa u mermerne otiske večnosti, sa svim blagodatima ovog isceljujućeg usporavanja).

A Sunce se prelivalo preko zelenih ploha scenografije „neprekidnih šuma“, pokazujući retkim putnicima kakve sve floralne figure ovde postoje: i pletenice upletenih zimzelenih iglica i plamene krošnje koje vas uporno gađaju solarnim strelama i neraščešljani čuperci na vrhovima tek ižđikalih stabala i pokoji usamljeni, moćni hrast (neporecivi „kralj šume“) koji se ponosno ogleda u vašem divljenju i ostaje da čuva svoje parčence planete…

Zeleno, sočno, rasplamsalo, uvijeno u tek naslućenu letnju toplotu, ovo neukrotivo rastinje vam nudi mogućnost da u njemu vidite toliko toga iznad & izvan dosadne botaničke dijagnoze ovih „predela“…

Sve se to spojilo i stopilo u jedan prelepi osećaj i pravi „predukus raja“, onakvog kakvog su ga zamišljali naši verom zadojeni i ispunjeni preci. Sa sve „zamrznutim vremenom“, nekom posebnom nežnošću i mekotom u ukupnom doživljaju ovih tako posebnih minuta, sa svešću o tome da ništa nije kao što izgleda i da svaka naizgled obična stvar ima svoje dublje, mistično i suštinsko značenje. I da smrti nema, bar ne u onom zastrašujućem smislu „izvlačenja tepiha ispod nogu“ i „munjevitog pada u večni mrak“.

Da, postoji teologija intuitivnih spoznaja, tih raskriljujućih momenata kada vam se sve nevidljivo i skriveno odjednom otvara u svom pravom vidu i inače nam nevidljivim dimenzijama.

A putovanja – onda kada svest otključate i ključ bacite daleko od sebe – vam mogu neočekivano toga doneti, i to onda kada to najmanje očekujete.

I za to ne morate putovati od Dablina ka Firenci ili Veneciji, ili od Avinjona ka Lisabonu ili Pragu: može vam se to desiti i na putu od Sijarinske banje ka Medveđi, u sakralnoj dimenziji najdubljeg doživljaja tajni lepote vaše Otadžbine.

A oguljeni bilbord kraj puta, sa visećim papirnim krpicama davno odlepljenih političkih plakata se tu pojavljuje kao bizarni podsetnik na svu beznačajnost onih stvari koje se čine posebno važnim tamo daleko od ovakvih mesta i doživljaja. Baš kao i raspali ostaci napuštenog sedišta jedne nekada ekstremno-popularne srpske populističke i politikantske partije u samoj Medveđi…

To su apsurdni i tragikomični prizori koji dodatno pojačavaju preporoditeljski i osvežavajući osećaj smisla i uzvišenosti utkan u naš neposredni doživljaj Prirode i ljudskog mesta u njoj.

Truljenje lažnih ovozemaljskih i prolaznih obećanja se savršeno uklapa sa iskonskim buđenjem raskošne Prirode, od Boga nam darovane.

Da se zna ko je ko i šta je šta.

Izvor: Fejsbuk