„Pet minuta filozofije prava“ protiv hramokradica i kvazijurističkih apologeta sramnog zakona

Piše: Mićun Milatović

U poplavi kvazijurističkih apologija Zakona o slobodi vjeroispovijesti kao ključni i gotovo jedini argument uvijek nekako ispliva rimska maksima „dura lex, sed lex“ – zakon je zakon.

Ironija je što ovaj gotovo izumrli pozitivistički poklič najčešće rabe pravnici koji u javnim nastupima zastupaju teorijska stanovišta i praktična iskustva liberalne demokratije. Ambigvitet je tu tek sticaj okolnosti, jer je ove zime među hramokradicama i postglosatorima iz netom uskrsle momišićke škole pozitivnog prava, „prusizam“ naročito moderan. Zakon je zakon (za sad), i nema tu šta, što bi rekao Duško „plava torba“ Knežević.

Ne pada mi na pamet da se bavim tim ignorantskim zasjenjivanjem prostote. Ali kako pravnici vole da kažu, opreza radi – nije zgoreg da se čovjek podsjeti Gustava Radbruha, njegovog „zakonskog neprava i pravnog nadzakona“, te naročito njegovih „Pet minuta filozofije prava“.

Prvi minut

Naredba je naredba, to važi za vojnika. Zakon je zakon, kaže pravnik. Međutim dok za vojnika dužnost i pravo na poslušnost prestaju ako zna da je izvršenje naredbe zločin ili prekršaj, takvi izuzeci za pravnike (od umiranja poslednjeg sledbenika prirodnog prava) i važenje zakona i poslušnosti potčinjenih zakonu ne postoje. Zakon važi zato što je zakon, a zakon je zato što po pravilu ima silu da se sprovede.

Takvo shvatanje zakona i njegovog važenja (zovemo ga pozitivističko učenje) čini pravnike i narod nemoćnim i pred samovoljnim, surovim i zločinačkim zakonima. Ono izjednačava pravo i silu: gde je sila tu je i pravo.

Po prirodnom pravu, pravo proističe iz ljudske prirode i iz ljudskih potreba se može prepoznati. Ono je na snazi za sva vremena.

Drugi minut

Čovek je onda hteo ovo shvatanje jednim drugim shvatanjem da zameni. Pravo je ono što narodu koristi.

A to znači: samovolja, kršenje ugovora, bezakonje su pravo, ako samo to narodu koristi. To praktično znači: ono što se nosiocu državne vlasti učini opštekorisnim, svaka nakana i raspoloženje despota, kazna bez zakona i presude, ubijanje bolesnih, sve to može biti pravo. To može i značiti: koristoljublje onih koji vladaju smatra se opštom koristi. I tako izjednačenje prava i tobožnje koristi za narod pretvara pravnu državu u jednu državu neprava.

Ne, ne treba reći: sve što koristi narodu je pravo, možda više obratno: samo pravo koristi narodu.

Treći minut

Pravo je volja za pravdom. Međutim pravda znači: suditi ne vodeći računa o ličnosti, meriti sve jednakim merilom. Pravda znači jednakost.

Kada zakoni svesno izigravaju volju za pravdom, kad se na primer ljudska prava samovoljno odobravaju i uskraćuju ljudima, onda ti zakoni nemaju važenje, onda im narod ne duguje poslušnost, onda i pravnici moraju naći hrabrosti da im poreknu karakter prava.

Četvrti minut

Svakako, pored pravde je i opšta korist jedan od ciljeva prava. Svakako da i zakon kao takav, čak i loš zakon, još uvek ima jednu vrednost – vrednost da obezbedi pravo nasuprot neizvesnosti.

Svakako da ljudska nesavršenost ne spaja uvek u zakonu harmonično sve tri vrednosti prava: opštu korist, pravnu sigurnost i pravdu. Tada preostaje samo da se odmeri da li lošem, štetnom ili nepravednom zakonu ipak treba pridati važenje pravne sigurnosti radi, ili mu treba poreći važenje zbog njegove nepravednosti ili opšte štetnosti.

U svest naroda kao i pravnika treba dakle duboko usaditi sledeće: mogu postojati zakoni koji su u tolikoj meri nepravedni i opšteštetni da im se mora poreći važenje, pa čak i karakter prava.

Peti minut

Postoje dakle pravna načela koja su jača od svakog pravnog propisa, tako da je zakon, koji je suprotan njima, bez važenja. Ta načela nazivamo prirodno pravo ili umno pravo. Svakako da oko njih postoje izvesne nedoumica, ali vekovni rad im je ipak dao trajnu čvrstinu, i sa tako dalekosežnom saglasnošću mišljenja sakupio ih je u takozvanim deklaracijama prava čoveka i građanina, da te nedoumice može održati samo još namerna skepsa.“

Pročitajte još:

Mitropolit Amfilohije: Premijer Duško Marković da ne ucjenjuje