Petar Božović: Milo je morao da izgubi jer je udario na sv. Vasilija Ostroškog, dosadio je i sebi i naredbodavcima
Na Veliku scenu nekadašneg matičnog teatra, Narodnog pozorišta, Petar Božović vraća se premijerno 9. septembra sa predstavom „Vasa Železnova“, rađenom po motivima Maksima Gorkog.
Poslednje probe popularnog glumca pratila su i politička previranja u Crnoj Gori. Kazujući tokom karijere, rado i često stihove velikog Njegoša i Matije Bećkovića, godinama je nadahnuto poručivao da mora „biti što biti ne može“ i da nema kraja „ćeranju“. I, eto, ovih dana je baš to dočekao.
Udario je Milo na Vasilija Ostroškog, morao je da izgubi. Vreme mu je. Dosadio je i sebi, a možda i naredbodavcima. I ranije je bilo mnogo opozicionog sveta, ali su odlučivali drugi. Ovog puta se, takođe, moglo na to računati, mada je sve govorilo da se neće desiti. Došao je trenutak da ode, da završi tamo gde je davno hteo – u ekonomiji. Ali mu nisu dali dok se njegovom rukom ne potpišu svi sramni ugovori. Sad narod mora da ispravlja. Težak je to zadatak.
Da li ste ovakav rasplet očekivali?
Mislite na sve Srbe ili samo one u Crnoj Gori?
Uvek ste i u dijalogu s Nikolajem Velimirovićem i Matijom Bećkovićem, imate li utisak da je ovih dana istorija progovorila njihovim rečima?
Krhki mostovi mržnje
Kakva je vaša uloga u ovoj predstavi?
– Nije velika psihološka drama, što bi neki rekli. Ali, meni je tu najbitnije učestvovati. Posebno mi je drago što predstavu režira nekadašnji beogradski đak, Zlatko Sviben. Došao je, i odjednom, preneo sve te uspomene. Uz njega osetim koliko su krhki svi ovi mostovi mržnje, koji će morati jednog dana da padnu.
– Ne znam, ali hitnja našeg establišmenta da odrede nešto, duboko me je uvredila. Za sve vreme ove duge izborne kampanje, niti Vlada, niti dična opozicija, ne pomenuše kulturu. Zašto bi je i pomenuli kad je ona u državnom budžetu 0,6 odsto? Nije ni toliko, jer 0,2 procenta ide za medije… A sad kažu dajemo prednost kulturi, onoj koju do sada nisu ni pomenuli. Osećam se kao jedna vrsta bašibozuka koja ide ispred velikih vojnih formacija i armija da bi poginula, ne bi li se odredilo odakle gađaju. Mi smo, takoreći, nevažni, pa možemo biti i žrtvovani… Lako je njima da pričaju, pošto u Srbiji samo dva posto stanovništva ide u pozorište.
– Prvo, lepo je što su me zvali i setili me se, za razliku od Ateljea 212 i BDP. U Beogradskom dramskom proveo sam prve dane kao njihov stipendista i igrao neke uloge, ali me se ne sete ni kada je neki jubilej ili proslava. Ne patim zbog toga, mada kad negde počnete, bilo bi vam milo da ponovo dođete. A Atelje me je, zaista, odbacio. Totalno. Ne znam zbog čega, valjda i zbog njihovih unutrašnjih stvari. Ne znaju odavno gde su, njihov repertoar luta. U Narodno pozorište me je pozvala Ivana Vujić, a ja nju veoma cenim – zbog njenog rada i izuzetne predanosti pozorištu.
Vazda ti fala što nam Mila dovede.
Dje je Karadza Mima ili sta je sa njim…
Dubokouman čovek, na stranu što je vanserijski glumac
Voljelibi da te dočekamo kačamakom!
Brate moj Pero živ bio dovijeka!
A ono se i kaže:”Dosadio Bogu i narodu”. Fajront!
Nemoj neko da mi dira
Drug mila govnodira
………….. kraj.