Петар Стругар: Волим екстремне спортове

Глумац Петар Стругар тренирао је одбојку, а постао познат захваљујући глуми и – фудбалу на филму. Оживео је лик Благоја Моше Марјановића, једног од главних јунака у „Монтевидеу” Драгана Бјелогрлића. Био је изузетан и као мали Будо и Владица у комедијама Данила Бећковића. У првој „Мали Будо”, редитељском дебију Бећковића, био је син јединац подгоричког хирурга, а у другој „Јесен самураја” каратиста. Тако је изашао из „Мошине коже” и доказао публици и критици да неће бити један од оних глумаца којег је прославила једна улога. Играо је и у првом филму Николе Које „Стадо”. Амбасадор је фондације „Подржи живот”. Опробао се и као водитељ у шоу програму „Твоје лице звучи познато”. Публика га памти и по улогама у серијама „Немој да звоцаш”, „Андрија и Анђелка”, „Пет”, „Будва на пјену од мора”, „Жене са Дедиња”… Сада га гледамо у улози Данила Томасовића у другој сезони серије „Сенке над Балканом” на Првој ТВ, после премијере на Новој С.

– Био је то занимљив „задатак” – каже, уз осмех, наш саговорник. – Ова улога је тражила смиреност, концентрацију. У свему је сведена, у покрету, гесту… А то је нешто што мене, лично, не карактерише. Ја сам хиперактиван.

Његов Данило Томасовић је нови лик у другој сезони „Сенки”. Данило у име „Коза ностре”, те велике „светске организације”, шаљиво вели, долази из Њујорка на Балкан да преузме шверц опијума, тачније хероина. Он мрси конце локалним дилерима и бизнисменима уплетеним у мутне криминалне радње.

Верује у срећу

Прошло је осам година од како је говорио за „Ревију”, похвалио нам се да је добио сина Зарија, 2014, да је задовољан јер га у послу срећа прати.

Сазнајемо да последњих месеци ради на једном пројекту. Таква је његова природа, никада не мирује.

– Са Дуњом Допсај, фотографом и сниматељем, Јорданчетом Петковским, продуцентом, Бојаном Рњак, мојим пи-аром, најпре сам радио на путописној емисији, снимили смо пилот, међутим како није било простора да је пласирамо на малом екрану, у међувремену, решили смо да снимамо другу емисију. Била би то мини веб-емисија на Јутјубу, а, између осталог, бавила би се екстремним спортовима – роњењем, подводним риболовом, пловидбом, алпинизмом, тактичким пуцањем, моторима, коњичким спортом, камповањем у природи… Сви смо авантуристичког духа, путовали бисмо по Србији и региону и снимали занимљиве емисије.

Открива нам да прави склембер, једну врсту ручно рађеног мотора…

– Постоје бобер, чопер, кафе рејсер и скремблер мотори,

ја сам се одлучио за скремблер. Сваки има неке своје карактеристике, међутим, суштина је да је то ручни рад, а не фабрички – објашњава нам. – Има много личног, уграђеног, креативног.

Рођен је на Цетињу. Стругари су пореклом из Ријеке Црнојевића, а његова породица годинама живи у Будви, односно у Бечићима, изнад хотела „Сплендид”. Отац му се бавио спортом, био је одбојкашки тренер. Када је Петар Стругар дошао у Београд, где је наставио студије и снимао серију и филм „Монтевидео”, помислио је: „Изабрао сам глуму. Добро, уз глуму, могу да се бавим свачим и све је добро за посао којим се бавим. Шта год да научим, то је вештина коју могу употребити. У Будви нема јахања, а у Београду постоји коњички клуб „Алекса Дудић”, за почетак, уписаћу часове јахања”. Заволео је коње и, ево, већ годину дана тренира са Бојаном Ивановићем.

Чујемо још да је добио сценарио за једну телевизијску серију у којој ће играти једну од главних улога. Како га уговор веже да не износи у јавност детаље, открива нам само да је у припреми сценарио, а да би снимање требало да почне ускоро.

Са својим најмилијим је стално „на вези” захваљујући скајпу. Има два брата, Рајка и Филипа, и сестру Јовану, која је, како каже, њихова научница, завршила је фармацију. Тренутно је на докторским студијама у Санкт Петербургу. Рајко је први техничар рукометашке репрезентације Црне Горе, давно је отишао из рукометашког клуба „Војводина”. Филип је најмлађи и води породични бизнис, директор је туристичких објеката Стругар.

– Он држи одступницу свима, да имамо где да се вратимо. Велики је наш понос!

Рони, лови, јаше…

Овај млади талентовани глумац почео је да се такмичи у спортским дисциплинама: прескакање препона и роњење на дах. Учествовао је на једном првенству у роњењу на дах у спортском центру „25. мај” и с обзиром на то да није желео да одустане, јер је имао температуру 38, каже, задовољан је постигнутим резултатом.

– Роњење на дах је нешто чиме се бавим од малена и у томе уживам. Подводни риболов подразумева роњење на дах, јер другачије не можете ловити рибу испод воде. Роњење са пушком и боцом је забрањено законом код нас. То је комерцијални риболов, а подводни је спортски риболов. Све што уловите подводним риболовом се једе, ја то поједем.

У шали велимо да зато има добру линију: – Риба је дијетална. Здрава – смеје се.

Када смо помислили да више нема изненађења, чујемо да је написао и сценарио за један кратки и један целовечерњи филм, да му је у томе помагала Маријана Чулић Винћетић, која је у томе стручна, те да не губи наду да ће добити на конкурсу новчана средства за снимање.

– Моји пријатељи и ја изабрали смо мало тежи пут, али добро, то је нешто што нас занима! Радимо оно што волимо.

Никола Којо и Весна Тривалић – моји „филмски” родитељи

„Ми нисмо анђели” један је од његових омиљених филмова. Стругар и његова браћа су га знали напамет.

– Е, а онда ми се догодило да у два филма заредом Никола Којо и Весна Тривалић буду ми отац и мајка. Сада у шали кажем: То су моји „филмски” родитељи.

Наш саговорник жали што филм „Стадо” није добио телевизијску верзију.

– „Стадо” је био првобитно замишљен као телевизијска серија, а не филм. Да би се лакше прикупила средства за серију, међутим до тога није дошло услед разних околности – каже Стругар. – У серији би мој лик, Сава, добио довољно простора да могу да се разиграм. То је била клица. За даље. За серију. Да, да..

Највише научио од Драгана Бјелогрлића

Његово студирање је било турбулентно.

– Прве две године завршио сам на Цетињу, друге две у Београду. Променио сам два професора – каже Петар Стругар. – Био сам у класи професора Бранимира Поповића на Цетињу, па прешао овде код Драгана Петровића Пелета и код њега дипломирао. Од Драгана Петровића Пелета сам много научио, али како сам највише времена провео са Бјелом, пет година смо снимали „Монтевидео”, увек кажем – ја сам завршио у класи код Бјелогрлића. Учите највише када завршите студије и кад почнете да радите, зар није тако.

Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: