Пет(и)ција

Пи­ше: Бо­жи­дар Ми­ћа­но­вић Пи­вља­нин

У зе­мљи чу­да ка­ква је Цр­на Го­ра сва су чу­да мо­гу­ћа осим да се на­род већ јед­ном отри­је­зни. У зе­мљи гдје уз бла­го­слов наро­да (ако бу­де­те до­бри, Ђу­ра ће вам опростити што вас је ту­као) јед­ни те исти џо­ке­ји га­ло­пи­ра­ју ско­ро три де­це­ни­је. У земљи гдје се жр­тве оба­ве­зно за­љу­бе у сво­је ти­ра­не.

У земљи гдје је и ,“Ма­ла не­вје­ста“ крат­ко­ме­тра­жни филм. У зе­мљи гдје се врх др­жа­ве од­ри­че свог националног би­ћа, сво­је цр­кве и пи­сма. У зе­мљи са најкраћом азбу­ком од два сло­ва. У зе­мљи гдје су општински и држав­ни функ­ци­о­не­ри, „со­ци­јал­ни случаје­ви”… У земљи ко­ја има два пи­сма, дви­је цр­кве, дви­је опозиције, али са­мо ЈЕД­НУ ВЛАСТ.

Ре­кох и дви­је цр­кве. Омакне се чо­вје­ку не­кад, по­го­то­во у овим су­лу­дим вре­ме­ни­ма, сва­ка­ква глу­пост. Јед­на цр­ква. Митрополија цр­но­гор­ско – приморска и је­дан митрополит. Амфилохије Ра­до­вић. Да, да. До­бро си про­чи­тао. Баш онај Амфилохије што при­је де­се­так- петна­е­стак да­на узнемири, „срп­ског деспота“. А има, ка­жу, и не­ка дру­га црква. Мо­дер­на, про­е­вроп­ска… Зо­ву је НВО, „ЦПЦ“… НВО свих вје­ра и нација. Вје­ра или не­вје­ра, пи­та­ње је сад.

Не­го, кре­ни­мо ре­дом.

Та та­ко­зва­на НВО „ЦПЦ“ укњи­же­на у ис­по­ста­ви цетињске по­ли­ци­је, а ухљебљена у АНБ-у и МУП-у, ових да­на по­ку­ша­ва, ка­ко би наш на­род ре­као, „дићи ма­лу пје­ву на ве­ли­ки вје­тар“.
Тра­же да им се вра­ти не­што што ни­кад ни­је ни би­ло њи­хо­во.
А ка­ко би и би­ло кад и не по­сто­је ни са­да, а ка­мо­ли кад су те све­ти­ње по­ди­за­не.
Тра­же да им се вра­те све цр­кве и ма­на­сти­ри. Чак и Острог заједно са Све­тим Ва­си­ли­јем. Јо­ва­но­ви­ћем из Хер­це­го­ви­не. Веле, и он је њи­хов.

Али, ми не би­смо би­ли ми да и од то­га не­ма ве­ћих чу­да.
И то опет код нас. До­ко­па­ше ЦПЦ-ов­ци ла­пи­се, за­ши­љи­ше, по­че­ше пи­сат’, пребројавати се. Кад, не ле­зи ђа­во­ле.
Да им је тај та­мо њи­хов глав­ни умро, ви­ше би их до­шло на сахра­ну не­го што их се пот­пи­са на пе­ти­ци­ју.
Сје­ти се пре­му­дри ве­ли­ко(м)уче­ник Сте­во ка­ко да до­ско­чи омра­же­ној СПЦ.
Укљу­чи оно ,“со­ко­ћа­ло“ и на све стра­не ра­за­сла „књи­ге шаровите“.

Ако иђе у сви­јет би­је­ли има ку­ма и при­ја­те­ља (пи­ше пре­му­дри Сте­во док му Лав уз ко­ље­но сје­ди и по­не­ку до­ту­ри у олов­ку), по­те­ци­те сво­јој бра­ћи у по­моћ. Сна­шла нас му­ка го­ле­ма. Зовемо се­бе цр­квом, а не­ма­мо ни те­ме­ља за­ко­па­ног. И ону нам тен­ду од­ни­је­ше бу­ре и вје­тро­ви.
А би­ла је, кле­та, до­бра.
Мо­гли смо сви ко­ли­ко нас има са­крит’ се од пљу­ска под њу са све ог­њем.

Ра­за­сла Сте­во књи­ге, по­че­ше се ода­зи­ва­ти „вјер­ни­ци“. Притекоше у по­моћ.
Вра­ти­те нам што нам вје­ко­ви­ма при­па­да, пи­ше Шем­со из Луксембурга.
Ра­миз по­ру­чу­је да су цр­кве у Цр­ној Го­ри „ва­зда би­ле наше“.
(Је­су, Ра­ми­зе, ми­слим се, би­ле су и ва­ше у пра­ву си)
Ал’ ни­је мо­је да су­дим… По­не­ки Ма(ś)а, ово у за­гра­ди не умијем про­чи­тат’, и он ве­ли ка’ и они. На­ку­пи их се сто­ти­њак. Док за­гр­мје и Ан­те Па­ве­лић.
Вра­ћај­те нам оте­то, то је на­ше! Ми­слим се у се­би: „Болан“ Сте­во, дај ја­ви Рамизу и Ан­ти да се до­го­во­ре ко­ме тре­ба вратити“.

Не­го, ја сам ти не­ук и не ­ра­зу­ми­јем се у го­ле­ме књи­ге и послове. Па, ето, она­ко ус­пут, са­мо бих при­у­пи­тао или Сте­ва ил’ Ла­ва (оног Де­да Мра­за не­ћу)… Кад је све то би­ло та­мо њихово; кад су би­ли са­мо­стал­ни, има­ли све што јед­ној цр­кви треба да буде цр­ква – што се ни­је­дан вла­ди­ка цр­но­гор­ски не за­вла­ди­чи у њој не­го иде или у Русију ил’ у Ср­би­ју?!

Од вла­ди­ке Са­ве, Ва­си­ли­ја, Да­ни­ла па на­о­ва­мо.
Кад су има­ли Све­ти си­нод, за­што он­да бан Ми­тро­фан нуди Ни­ко­ди­ма Ми­ла­са да му пи­ше си­нод? И оста недовршен.
Ако су то­ли­ко број­ни, што ће им он­да Ра­миз, Шем­со, Павелић?
Ко зна, мо­жда им се ових да­на ја­ви и Др­ље­вић?
Да ни­је ту­жно, би­ло би сми­је­шно.

За­ми­сли­те да ја сад ка­жем муф­ти­ји Це­ри­ћу или Зу­кор­ли­ћу: „Не кла­ња се то­ли­ко намаза не­го ово­ли­ко“. Или „ова џа­ми­ја не при­па­да ва­ма не­го ве­ха­би­ја­ма“. За­то јед­на по­ру­ка: цр­ква ће жи­вје­ти оно­ли­ко ко­ли­ко вјер­ни­ка има. А СПЦ је по­ста­ја­ла и при­је и Сте­ва, и Ра­ми­за, и Па­ве­ли­ћа…
И над­жи­вје­ће их и по­ста­ја­ти док је сви­је­та и ви­је­ка.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: