Pevaj Crna Goro, eto ti sina, evo joj mog Momčila…

„Plašiš li se“?

„Čega“?

„Pa, da ostaneš sam s ocem, umire, pitanje je koliko će..?“

„Plašio bih se da me kakav ponor u meni ne nagovori da odem, a na ostanku Bogu hvala“!

„Ipak, teško je, otac je, sam sa njim..?“

„Aj ti slobodno polako, dobri moj, ne brini, niti smo sami nas dvojica, niti smo ovde gde nas vidiš, gde misliš da smo…“

Noć je ova – zora…

Tek što se nešto videla otrglo mraku.

Hladna su jutra i leti na planini, jul se ogrne u gunj i skupi kraj peći, ko baba neka, svrati u one letnje rite pa kuka…

Otac na umoru. Nije no leži na livadi više kuće, pod bukvom, između zukve i zove, nalaktio se i otkiva kosu.

Tata, do njega stričevi i kumovi, pod njima rosa, nad njima nebo otkiva zoru.

Majka je spremila priganica- planinska nafora.

Za kosce, posle će za nas, koscima se valja prvi „pričestiti“, idu livadama na dvorenje…

Ništa ne miriše ko pali otkosi. Mirisna duša trave, cvetova, gde koja divlja jagoda, pijane divlje kruške usnule u travi…

Ništa ne miriše kao kad livada izdahne.

Sedim kraj korita, bije voda s vrela u javorove jasle, čekam svoj red da se umijem.

Vazda nas je mnogo pred koritom, vazda se svađako ko neće prvi kao da će planinska lednica da se smlači dok drugi, treći, četvrti…dođu na red.

Gledam oca, stričeve, kumove, jedan do drugog, divni poredak planinskih iskušenika.

Zatreperi i zaječi prva kosa, pa druga, treća…klepala zovu na jutrenje, teku niz kose psalmi i tropari, okapaju u rosu pa za njima potrče drugi…

Sedim na trupcu kraj korita, čakam svoj red, baba je usula lozu u one male čaše jednoga gutljaja i položila kraj svakog kosca.

Peva Morača, biju klepala od svukuda, kad se umiriš i zaćutiš sve ih razumeš šta vele…

Tata nazdravlja i otpija onaj gutljaj, najstariji je, za njim stričevi i kumovi, Radovići.

Vazda se zajedno kosilo i naše i njihovo imanje.

Kumovsko se ne odvaja i ne međi.

Gde se nebo i zemlja ne međe kako će ljudi, a tata je brata i mene vodio na Gradinu, najlepšu livadu s vrha imanja, da se veremo o nebo…

Ne lažem, s kamena se moglo doskočiti na nebo, ja sam i tu vazda ko najmlađi čekao svoj red pa me otac progura, uhvati pod ruke i dobaci da uhvatim najsporiji oblak.

One male što vazda kasne za velikim oblacima, njih je lako bilo stići i uhvatiti za rep il grivu.

Tata na umoru. A, ko to s kosom o ramenu i vodijerom o pojasu vodi kosački stroj niz livade?

Zadihao se pa brzo i teško diše, ali nije to umor, neće tata nigde, stigao je braću i kumove, majka je tu, baba, priganice…

Svaku da baciš do neba sunce da smeni.

Eno ih na najdonjoj livadi, Gornji osredak, a na kraju imanja, odmah do ljese.

Opet meni bidon. Vazda ja vodonoša, nije mi mrsko, no hoću u kosače, porastao sam skoro do onog drugog bapka…

Nikad bidon da se napije! Svaki put sve više vode stane u njega, meni u inat, a valja mi poneti rakiju i čašice u drugu ruku…

„Tataaaaaaa“- dozivam niz livade, bidon nekud žuri predamnom, vuče, samo što se ne otrgne.

„Tataaaaaaa“- dozivam, vidim ih u onome divnom poretku kosača, jedan iza drugog za širinu otkosa.

Kako kozbaša zamahne- zamahne svak za njim pa kose nestanu u travi, nema ih sekund- dva, pa izrone da uhvate vazduh i ponovo…

„Tataaaaaa“- dozivam sve glasnije, nisam im daleko da me ne čuju, a ne čuju me, niko da pogleda put divljega bidona i deteta što posrće za njim.

„Tataaaaaa“- što glasnije vičem to mi dalje uzmiču, u istom otkosu ali livada bledi, sve bledi, opet ih vidim negde daleko, kao orbise, kao koprenu kojoj sam dalji što sam joj bliže.

„Tataaaaaaa“- više me ne čuje. Otvorio je oči i zatvorio ih.

Ništa ne miriše ko livada na umoru, tamjanom trave i stotinu planinskih cvetova.

Čega da me bude strah, noći sa ocem na umoru?

Samo je legao da otkuje kosu, sad će, evo stričeva i kumova, evo majke, evo zore poslala je noć na vrelo, sela kraj mene i čeka na red…

„Kako je prošla noć“- pita me?

„Mirno“, velim.

Poranio je tata da otkuje kose, nešto pre zore, nije stigao da naloži šporet, pozvala je noć da otkuje zoru, čuješ li klepala..?

Peva Morača, vratio joj se najdičniji kozbaša…

Pevaj Crna Goro, eto ti sina, legao pod onu bukvu što je zimus kljunula od godina i mraza.
Raskrilatila se u raspeće, evo joj mog Momčila…

Ništa ne miriše ko livada na umoru, i stari kozbaša na odru od otkosa…
„Tekla voda na valove, oj javore zelen bore…“- pevam iz sveg glasa, šta ću, suzama me nisi naučio, ovoj pesmi jesi…

Mihailo Medenica