Pevaj Crna Goro, eto ti sina, evo joj mog Momčila…
1 min read„Plašiš li se“?
„Čega“?
„Pa, da ostaneš sam s ocem, umire, pitanje je koliko će..?“
„Plašio bih se da me kakav ponor u meni ne nagovori da odem, a na ostanku Bogu hvala“!
„Ipak, teško je, otac je, sam sa njim..?“
„Aj ti slobodno polako, dobri moj, ne brini, niti smo sami nas dvojica, niti smo ovde gde nas vidiš, gde misliš da smo…“
Noć je ova – zora…
Tek što se nešto videla otrglo mraku.
Hladna su jutra i leti na planini, jul se ogrne u gunj i skupi kraj peći, ko baba neka, svrati u one letnje rite pa kuka…
Otac na umoru. Nije no leži na livadi više kuće, pod bukvom, između zukve i zove, nalaktio se i otkiva kosu.
Tata, do njega stričevi i kumovi, pod njima rosa, nad njima nebo otkiva zoru.
Majka je spremila priganica- planinska nafora.
Za kosce, posle će za nas, koscima se valja prvi „pričestiti“, idu livadama na dvorenje…
Ništa ne miriše ko pali otkosi. Mirisna duša trave, cvetova, gde koja divlja jagoda, pijane divlje kruške usnule u travi…
Ništa ne miriše kao kad livada izdahne.
Sedim kraj korita, bije voda s vrela u javorove jasle, čekam svoj red da se umijem.
Vazda nas je mnogo pred koritom, vazda se svađako ko neće prvi kao da će planinska lednica da se smlači dok drugi, treći, četvrti…dođu na red.
Gledam oca, stričeve, kumove, jedan do drugog, divni poredak planinskih iskušenika.
Zatreperi i zaječi prva kosa, pa druga, treća…klepala zovu na jutrenje, teku niz kose psalmi i tropari, okapaju u rosu pa za njima potrče drugi…
Sedim na trupcu kraj korita, čakam svoj red, baba je usula lozu u one male čaše jednoga gutljaja i položila kraj svakog kosca.
Peva Morača, biju klepala od svukuda, kad se umiriš i zaćutiš sve ih razumeš šta vele…
Tata nazdravlja i otpija onaj gutljaj, najstariji je, za njim stričevi i kumovi, Radovići.
Vazda se zajedno kosilo i naše i njihovo imanje.
Kumovsko se ne odvaja i ne međi.
Gde se nebo i zemlja ne međe kako će ljudi, a tata je brata i mene vodio na Gradinu, najlepšu livadu s vrha imanja, da se veremo o nebo…
Ne lažem, s kamena se moglo doskočiti na nebo, ja sam i tu vazda ko najmlađi čekao svoj red pa me otac progura, uhvati pod ruke i dobaci da uhvatim najsporiji oblak.
One male što vazda kasne za velikim oblacima, njih je lako bilo stići i uhvatiti za rep il grivu.
Tata na umoru. A, ko to s kosom o ramenu i vodijerom o pojasu vodi kosački stroj niz livade?
Zadihao se pa brzo i teško diše, ali nije to umor, neće tata nigde, stigao je braću i kumove, majka je tu, baba, priganice…
Svaku da baciš do neba sunce da smeni.
Eno ih na najdonjoj livadi, Gornji osredak, a na kraju imanja, odmah do ljese.
Opet meni bidon. Vazda ja vodonoša, nije mi mrsko, no hoću u kosače, porastao sam skoro do onog drugog bapka…
Nikad bidon da se napije! Svaki put sve više vode stane u njega, meni u inat, a valja mi poneti rakiju i čašice u drugu ruku…
„Tataaaaaaa“- dozivam niz livade, bidon nekud žuri predamnom, vuče, samo što se ne otrgne.
„Tataaaaaaa“- dozivam, vidim ih u onome divnom poretku kosača, jedan iza drugog za širinu otkosa.
Kako kozbaša zamahne- zamahne svak za njim pa kose nestanu u travi, nema ih sekund- dva, pa izrone da uhvate vazduh i ponovo…
„Tataaaaaa“- dozivam sve glasnije, nisam im daleko da me ne čuju, a ne čuju me, niko da pogleda put divljega bidona i deteta što posrće za njim.
„Tataaaaaa“- što glasnije vičem to mi dalje uzmiču, u istom otkosu ali livada bledi, sve bledi, opet ih vidim negde daleko, kao orbise, kao koprenu kojoj sam dalji što sam joj bliže.
„Tataaaaaaa“- više me ne čuje. Otvorio je oči i zatvorio ih.
Ništa ne miriše ko livada na umoru, tamjanom trave i stotinu planinskih cvetova.
Čega da me bude strah, noći sa ocem na umoru?
Samo je legao da otkuje kosu, sad će, evo stričeva i kumova, evo majke, evo zore poslala je noć na vrelo, sela kraj mene i čeka na red…
„Kako je prošla noć“- pita me?
„Mirno“, velim.
Poranio je tata da otkuje kose, nešto pre zore, nije stigao da naloži šporet, pozvala je noć da otkuje zoru, čuješ li klepala..?
Peva Morača, vratio joj se najdičniji kozbaša…
Pevaj Crna Goro, eto ti sina, legao pod onu bukvu što je zimus kljunula od godina i mraza.
Raskrilatila se u raspeće, evo joj mog Momčila…
Ništa ne miriše ko livada na umoru, i stari kozbaša na odru od otkosa…
„Tekla voda na valove, oj javore zelen bore…“- pevam iz sveg glasa, šta ću, suzama me nisi naučio, ovoj pesmi jesi…
Mihailo Medenica
Dobri naš Mihailo, đe ti ovoliko duše stane sine… Lično, potresen sam ovim slikama, koje nosim iz djetinjstva i mladosti iz golih Jahorinskih strana. I danas pripovijedam djeci kako sam pkakao kao šestogodišnjak uz zvuk gusala. A čairi, kosibaše vodijeri….e,Bože evo mi lijepog nesna.. Hvala ti Mihajilo…
Dragi Mićo, prađedovo ime, tvoj i naš Momo i njegova braća nikad se nijesu osjećali kao ratna siročad! Podizala ih je i grijala velika ljubav naše Morače, od Namastira, preko Bara, Ravni, Vrujaca, Crkvine, Bistrice, Žiraka, Vučja… U svakoj moračkoj kući oni su bili – u svojoj kući!
Pripadao je generaciji Radovića, Drljevića, Jankovića, Medenica, koja je bili na ponos našem Kolašinu! Nećemo ga žaliti, makar zbog toga što odlazi u svoje dično društvo, mnogo bolje od nas koji ostajemo u ovom nevremenu boreći se iznova, za spas Crne Gore, poput Svetog Petra na Krusima i Martinićima, ili Vojvode Mine, za spas Brda u Gornjoj Morači, , ili Miloša Medenice na Mojkovcu za spas srpske braće, vojničke časti i ponosa naše zavičajne otadžbine! U tom pregnuću imamo se na koga ugledati!
„Peva Morača, Bratio joj se Hajdičniji Kozbaša“….
PociVaj u Miru Plemenita Starino Momcilo Medenica….
Dobrodosao KoZbaso, u Vjecitu, Sudjenu, Sudbinsku Zemlju….
(G)dje VjekoVima Ostajasmo i Rano Ucasmo da Padamo i Ustajemo….
„Gde se Hebo i Zemlja ne Međe kako će ljudi“….
PjeVaj Moraco, PjeVaj Crna Gora, Sto OVakVog Sina Momcila Imade….
PjeVaj Momcilo, Medenice, Moraco i Crna Goro…. I Cijelo Dicno SrBstVo….
Sto Ovakvog Sina Mihaila Imamo…. Koji Rijecima Plete OVu Pletenicu….
ZanaVjek Staru i Vjecito NoVu Pricu o Istini, Vjeri, ZiVotu i Sudbini….
Raskosnu Pricu o SlaVi, SlobodarstVu, Prkosu i LjubaVi Roda Nasega….
HVala TI Vrli Brate Mihailo…. Za TVoje CudoVisne i Lijepe Rijeci….
(G)dje Nas Vracas u Dane Vjecite Ljepote…. „Pricescujes i SuZom i KrVlju“….
I Ucis Nas IZnoVa kako „da se Beremo o Hebo“.…
No, Oprosti Mi, sto Ja PjeVam i Placem….
HVala Ti Mihailo, Plemeniti Sine…..
Sto na NAJLJEPSI NACIN RADJAS SVOJEGA OCA….. TI si Istina Ona Stara…
Da „Ne Radjaju Samo OceVi Sinove, Nego i Sinovi Radaju Oceve“….
Tebi Mihailo i CitaVoj Porodici Medenica, Najdublje Saucesce i PostoVanje ….
Sta na ovo prokomentarisati….. Davno je rečeno KAD POKOPAŠ OCA U ZEMLJU I VRATIS SE, ZNAJ DA SI POKOPAO POSLEDNJEG ČOVJEKA ČIJA JE SVA BRIGA BILA DA TE VIDI BOLJIM OD SEBE!
Brat Mihailo je Istina Ona Stara….
Da „Ne Radjaju Samo OceVi Sinove, Nego i Sinovi Radjaju Oceve“….
Plemeniti Moracki, Crnogorski i Srpski Soj Medenica….
Carstvo mu nebesko . Iskreno saucesce .
Pokoj i rajsko naselje napaćenoj Momčilovoj duši, a vama, sinovima njegovim, saučešće u bolu za upokojenim roditeljom.