Pirinač i krv

Piše: Nebojša Jevrić

U „Lotos baru“ uz šipku igrala je Bugarka Lula, Krejzi Lu, duge crne kose i bujnih grudi.

Guzonje i krimosi su je gledali iz loža. Iz usta su im se cedile bale. Najtraženija.

Najbolja igračica na šipci. Mnogi su dolazili samo nju da vide.

Kad je njena tačka završena sa nepogrešivom tačnošću iskusne zabavljačice, iako su je zvali mnogi, išla je za sto onih što će za njene usluge ponuditi najbolju cenu.

Retke su bile noći kad ne bi sa mušterijom dočekala zoru u njenoj sobici kod gospođe Kajsije Majkić u Knez Mihailovoj ulici na petom spratu zgrade između SDK i Filozofskog fakulteta.

Bile su tu tri sobice za poslugu. U jednoj je živeo Mare, disk džokej iz „Lotike“, u drugoj Lili, u trećoj ja, pisac ovdašnji.

Rođena u Bugarskoj, u predgrađu Sofije, davno je izašla na ulicu.

Pobegla je od kuće sa šesnaest godina u cicanoj haljini i krvavih kolena.

Otac alkos doveo je ženu nerotkinju koju je pronašao u nekoj krčmi u predgrađu. I ona je pila barabar sa njim.

Čulo se u našim krajevima za klečanje na kukuruzu, ali nikad niko nije čuo za klečanje na pirinču.

Našla je pomajka kako oblači njenu haljinu i štikle i kako se uživa gledajući se u ogledalu.

Prosula je pirinač u ćošku sobe i naterala je da na njemu kleči.

Ruke je morala da drži visoko podignute. Klečanje na kukuruzu, ma koliko bolno, nije ništa prema klečanju na pirinču.

Pirinač sitan probijao joj je kožu, stvarao rane i ulazio u meso.

Sutradan je pokupila sve njene haljine i izašla na ulicu. Srbi su u to vreme bili među boljim mušterijama. Tu je na stanici otkrio Čarli podvodač i doveo u Beograd. Čarli je bio krupan tamnokos krimos pod zaštitom moćnog strica iz službe. Bila je pravo otkriće među umornim i precvalim igračicama u „Lotiki“.

Posao je dobro išao. Navukla se na piće koje su joj gosti naručivali. Počela i kod sebe da drži flašu sa viskijem.

Čarli joj je od šanera Crnogoraca koji su harali Italijom nabavio garderobu.

Uskoro je kupila i kola. Volela je da vozi brzo pred zoru ulicama Beograda.

Posle batina koje je dobila, jedne noći sakrila je pazar, odlučila je da se vrati u Bugarsku. U Srbiji je vladala inflacija, rat, čekalo se bombardovanje.

Pijana, luda, naduvana, mislila je samo o tome kako će ponižavati pomajku kad se vrati. I činilo joj se da zrnca pirinča još joj iz kolena ispadaju.

Ispred nje je išao kamion. Ona se zakucala u njega.

Probudila se u bolnici. Samim božjim čudom ostala je živa, ali su joj obe noge smrskane. Morali su da ih odseku. Kad su joj rane zarasle prebacili su je u „Rudo“ da čeka proteze. Bila je sama u tuđoj zemlji sa patrljcima umesto nogu. A imala je samo dvadeset pet godina.

Godina devedeset treća. U „Rudom“ je bilo stotine amputiraca. Uglavnom bez nogu. Od dvadeset amputiraca koji su ostali bez noge, osamnaest ih je ostalo bez nogu od naših mina koje je strah sejao oko srpskih položaja.

Većina nije imala gde da ode. Sedeli su ispred dve prodavnice preko puta „Rudog“ i pili. Humanitarni fond „Kapetan Dragan“ im je kupio pedeset televizora.

U prodavnicama su prodavani bakaluk, novi televizori po najnižoj ceni, i pivo. Bili su svi željni pive. Toga na ratištu nije bilo. U blizini „Rudog“ je redakcija „Duge“. Kad bih dobio ratne dnevnice i platu peo sam se uzbrdo do prodavnice među nesretnike bez jedne ili obe noge, kupio im gajbu piva i dok se radnja ne zatvori sukao sa njima krvavu ratnu pređu.

Donosio sam im priče o poginulim, o borbama, o stanju na frontu. Tu sam pronašao Duću, kojem su mine odnele obe noge ruku i jedno oko Kistanja. Nabavljao sam mu slikarski materijal a on je sa jednim okom i jednom rukom slikao predele Krajine koje više nema. Tu sam sreo Božu Polovinu iz Šekovića.

Njemu je granata odnela ruku, nogu, pola plućnog krila i sve zube osim jednog, očnjaka.

Tu sam dobio nadimak Dvonogi. Donosio sam im „Dugu“ i „Seks klub“, Tu sam sreo Bastu iz Vršca, dobrovoljca artiljerca koji se, čim je dobio kljakaru, vratio na front.

Bilo je uvek nešto što je trebalo da im se završi. Nosio sam pisma u Srpsko Sarajevo, za Krajinu.

Nedelja. Prodavnice zatvorene. Išao sam do pijace po votku pravljenu u kadama koju su svi zvali „Subotička smrt“.

Tog dana smo popili mnogo, mnogo subotičke smrti.

„Slušaj, Dvonogi“, rekao mi je Duća. „Bi li ti nešto je.o? Ja častim! Prodao sam sliku predsednici Kola srpskih sestara iz Nove Pazove. Imamo mi tu jednu, ne da radi radnju… Ostala bez obe noge. Odavno je otvorila butigu, čeka proteze ali ih neće dobiti dok smo mi tu.“

Duća je bilo major Srpske vojske Krajine.

„Hajde, samo me odguraj do njene sobe.“

U jednokrevetnoj sobi na dušeku stavljenom na patos, krevet su demontirali da im ne bi smetao, sa flašom „Subotičke smrti“ ušli smo u sobu koja je mirisala na užeglo muško sema, na duvan, sa stolnom lampom napravljenom od fenjera u koji je bila stavljena crvena sijalica.

Gola, pokrivena do pola, pokazujući posetiocima krupne dude koje nisu rađale ležala je Krejzi Lu.

Prvo je otpila dobar gutljaj a onda naredila glasom raspuklim od duvana i pića:

„Svlači ga, šta čekaš.“

Duća je stavio boks „marlbora“ na sto a ja sam poslušno izvršio naređenje. Uhvatio sam Duću u naručje i spustio pored nje na krevet.

Ja sam dohvatio flašu i seo na stolicu. Sa kasetofona koji je škripao čuo se Bora Čorba. Pevao je „Širi majko noge obadvije, da se vratim gde sam bio prije“.

Nekakvim čudom mina je poštedela Dući muškost. Jektao je i uzdisao, onako pijan pola sata. Kad je bio gotov odneo sam ga u kupatilo da ga okupam i obučem. Luli sam dodao lavor i bokal.

Dok se zapirala pitala me: „Ah, te pijanice. Nikad da svr.e. Hoćeš li da ti ga izdu.am?“

Tek tad me je prepoznala.

„Kako mi je smetala tvoja mašina. Po svu noć si kucao dok sam ja radila. Hoćeš li da ti ga izdu.am? Upola cene.“

„Pa kako je, Lula?“

„Dok ima posla dobro je. A posla ima. Ne postižem. Ko bi kurvu bez nogu.“

Lula mi je naredila da zaključam vrata. A onda smo sedeli i pili do zore. Krejzi Lu, najbolja igračica iz „Lotike“, mi je pričala, a ja sam slušao.