Pisac i miševi

Piše: Nebojša Jevrić

U četrnaestoj je dobio prvu nagradu za priču.

U šesnaetoj prvu pisaću mašinu. Godinama je na njoj pisao. Prezirao je sve inovacije. Kad je dotrajala kupio je drugu. U njegovom svetu nije bilo mesta za kompjuter.

U sedamnaestoj mu je „Matica srpska“ objavila prvu knjigu.

Studirali smo zajedno filozofiju.

Miš samo tek počinjali da objavljujemo prve zapise a on je imao knjigu.

Pisac je bio najbolji čovek kojeg sam upoznao.

I nikad nije dopuštao da mu dan prođe a da nešto ne napiše.

Završio je fakultet i zaposlio se u Novom Sadu.

Predavao flozofiju četrdeset godina. I za to vreme uvek pisao. Kriterijumi su mu bivali sve strožiji. Objavio je još nekolike knjige, a onda prestao da objavljuje.

Nikad nije pripadao književnoj čaršiji. Sav taj naopako izokrenuti svet tkz. književnog života mu se gadio.

Ali je nastavio da piše priče o stanovnicima malog vojvođanskog sela naseljenog iz Bugojna i Kupresa.

Prestao je zgađen da objavljuje. Ne zato što nije imao izdavača.

Živio je u podstanarskoj sobici na poslednjem spratu ispod ploče u kojoj je bio ljeti pakleno vruće.

Ali on je pisao, bez prestanka pisao, doterujući svaku rečenicu, pasus do beskonačnosti. Do stilske besprekornosti.

Pravio je likove svojih suseljana bačenih u Vojvođansku ravnicu.

A objavljivao nije.

Živio je u Novom Sadu i već su svi počeli da zaboravljaju na njega.

Sanjao je penziju i vreme koje će moći da posveti samo pisanju.

Došlo je i to. Vratio se u zapuštenu švapsku kuću koju su i pacovi napustili jer godinama nije bio ni stoke ni hrane. Kuća je bila okrenuta suncu i uspela je da se održi, da traje. Najveći neprijetelji tih kuća su pacovi i vlaga.

Selo je napostilo i polovina stanovništva.

Posle deset godina rada završio je roman. Ali su mu ostale nezavršene pripovetke.

Teško je sastavljao kraj sa krajem. Prvo je dok je još bio u Novom Sadu prodao mašine a onda zemlju da bi preživeo, da bi mogao da se posveti pisanju.

Živeo je u jednoj sobi i kuhinji.

I povazdan doterivao priče kad je otktrio da ima podstanara. Preko sobe je protrčao miš.

Za druge ljude to bi bio sitan problem ali za njega je postao nerešiv.

Jer on nije hteo da ga ubije. Počelo je nadgornjavanje lukavljene između malenog miša i pisca. Na kraju je uspeo da ga uhvati i izbaci van.

Odahnuo je i nastavio sa pisanjem. Ne zadugo. Pojavio se novi.

Zaludu sam ga ubeđivao da uzme lepak, da kupi otrov. On nije hteo. To se kosilo sa celim njegovim životom gde ni na nečiju senku njegova noga kročila nije.

Miševi su se oslobodili i počeli da polako zauzimaju kuću. Hranu i hleb je držao u frižideru ali su se miševi svjedno množili.

Taman što bi počeo da piše mišić, mali sivi mišić bi mu prtrčao preko stola.

Problem je postao nerešiv. Zludu je začepljavao svaku rupu koju bi pronašao.

Osušio se ubledeo, pisao sve manje.

A onda je otvorio orman u kojem je čuvao rukopis romana. Unutar je bilo mišje gnezdo. Narvaljeno od hartije romana. Čitavog su ga izgrizli. Romana koji je pisao deset godina.