Pisma sa sela kojeg više nema: Maskenbal
Emilo Labudović
Piše: Emilo Labudović
„Kad jednom pojedeš govno, džaba ti je usta ispirati“, znala je da kaže moja pokojna baba umjesto bilo kakve polemike sa onima koji su pljuvali pa lizali, lagali pa se kajali i trag zametali za Goleš planinu. Ta toliko jetka, a tako istinita, definicija mogla je da sublimira tomove rasprava, analiza i tumačenja pokušaja manevrisanja onih koji su zatečeni spuštenih pantalona. Činjenica je da je politika prilično klizav teren na kojem opstaju samo savitljivi i oni skloni puzanju, ali takođe je činjenica (kralj iz Rastoka bi rekao – neupitna) da se i na tom klizalištu mora voditi računa o dostojanstvu, datoj riječi i uspravnom stavu koji priliči čovjeku i koji ga izdvaja iz životinjskog carstva. Ali, „šta je čovjek a mora bit’ čovjek“?
Ima, međutim, ili je makar postojala, granica ljudskosti koja se čak ni u kaljuzi u koju se svedena javna politika ne smiju, ili se makar do sada nije smjela, preći. Tu granicu ispod koje je sve neljudski, nemoralno, kukavički i anticivilizacijski predstavljala je, a trebalo bi da i dalje predstavlja obaveza pijeteta prema mrtvima. Posebno prema onima čija je smrt posledica zločina, nasilja, nemoći pred moćnima, jednom riječju – žrtvama. Ali, evo neko vrijeme, čak je i taj neprikosnoveni i u crnogorskom etničkom i etičkom nasleđu tabu biblijske snage srozan i bačen pod noge dnevnopolitičkog nadgornjavanja i prizemne trgovine. Taman se stišala netom podignuta prašina oko srebreničke rezolucije a na pomolu je novo prašinjarenje u vidu rezolucije o zločinu u Pivi i Velici. Na prvi pogled reklo bi se da novi predlog pred Bogom i zakonom treba da ispravi staru nepravdu i da stradanje Pivljana i Veličana javnom osudom izjednači sa Srebrenicom. Ali, nije nego.
Ne treba previše analitičke mudrosti da bi se, bez ikakve druge, pogotovo ne stranački ostrašćene, primisli shvatila pozadina predloga nove rezolucije. I slijep, i politički analfabeta, uočili bi da je riječ o pokušaju „vađenja“ i zamagljivanja kojima „demokrate“ žele da sa svog ljudskog i političkog lica speru blato kojim su se ukaljali podrškom posebnom vrednovanju srebreničkih žrtava. Sistemom osvjedočenog „evet efendija“ koji bi da klima glavom na sve strane, svjestan da se onomad glasanjem „za“ od svoga gesla „pobjede a ne podjele“ priklonio ovom drugom dijelu, „naš Aleksa“ je izvadio predlog slične rezolucije DF koji mu se više od pola godine kiselio u fioci, i ustao protiv nepravde učinjene svim srpskim žrtvama kategorisanim (opet njegovom formulacijom) u „druge“. Obrazloženje kako je riječ o svojevrsnoj popravci DF predloga koji nije sadržavao i pivsko stradanje samo je jeftina pravna mimikrija iz pera demagoga nad demagizima, Moma Koprivice. Jer, i na prethodni tekst rezolucije moglo se i mogli su djelovati amandmanski i ispraviti previd ili nepravda prema stradalim Pivljanima. Kao što se sličnim amandmanom moglo ustati i protiv eskluziviteta mrtvih iz Srebrenice u odnosu na sve druge, srpske i muslimanske. Ali, ne, „demokrate“ su, po ko zna koji put morale da dokažu svoj „demokratski kapacitet“ prihvatanja svega što dolazi iz političkih bjelosvjetskih radionica i laboratirija čija smo mi zamorčad. A onda, kad je njegova podanička poslušnost naišla na žestoku reakciju domaće patriotske javnosti, „naš“ (a posebno „njihov“) Aleksa se prisjetio i rana roda svoga i sada pokušava da se opravda i zabašuri otvorenu izdaju. Ali, kako to često govore u kockarskim krugovima, „nije majka klela sina što se kockao već što je pokušavao da se vadi“!
Prisjećam se nezaboravnih predavanja jednog od najvećih poznavalaca pravne teorije i prakse, dr Radomira Lukića, koji nam je, osvrćući se na tamnu stranu političke medalje, naročito na laž u pravu i politici, govorio, (srpski precizno i neuvijeno): „jeli govna velikom ili malom kašikom, jednako ćete smrdjeti“! A u čitavoj ovoj podvali najviše smrdi gotovo ucjenjivačko „očekivanje“ predlagača rezolucije da će je „svih 41 poslanik skupštinske većine podržati“!?. Već viđena situacija testiranja u kojem svaki odgovor znači gubitak. Ko ne glasa za Srebrenicu nije demokrata i evropejac, ko ne glasa za Pivu i Veliku nije Srbin i nije patriota – politička zamka dostojna jedne Sfinge. Ali, čitav establišment „demokrata“ sa sve čuvenim mešetarom i demagogom, Momom Koprivicom, ne uspijevaju da sakriju svoje Janusovo lice i da novom rezolucijom izađu iz sjenke one prethodne.
I sam sam nebrojeno puta ukazivao na neljudsko i nepatriotsko trpanje pod tepih istorije istine o sveopštem stradanju našeg naroda, naročito onog iz Pive i Velike. Imam u tim krajevima, naročito u Velici koja je tik do mog Šekulara, veliki broj prijatelja i, u nekim drugačijim okolnostima, rezoluciju o njihovoj golgoti dočekao bih raširenih ruku. Ali, neka mi ne bude oprošteno, svjestan grijeha koji mogu ponijeti na svoju dušu, ovo „demokratsko rezolucionisanje“ mi previše liči na onu rečenicu sa početka ovog teksta. I to velikom kašikom! Stoga – ne, hvala, ako je i od vas, previše je!
U vremenu velikih nadanja i ocekivanja poslije izbora nije bilo primjereno da se nesto ruzno kaze o momcima sa crvenim kravatama ali ljudi pobogu svi se sjecamo necega strasno neprincipijelnog na politickoj sceni Crne Gore kad su u jeku predizborne kampanje za predsjednicke izbore momci sa crvenim kravatama napravili koaliciju sa URA.To nije dugo trajalo ali su pokazali da ih ne interesuje jedinstvo u borbi za slamanje rezima nego samo licni usko partijski interes.Glasanjem o Srebrenici su samo to i potvrdili.Prvo licni interes pa onda zajednistvo.
I sad uslovljavaju sta ce biti sa vladom,ili ce biti kako oni kazu ili nista.
A na litijama su se pojavljivali eto toliko da ih neko vidi da su tu jer bi se od toga moglo izvuci nesto korisno.
I jos upozoravaju kako je to ruzno glasati sa DPS om .
Strasno da strasnije ne moze biti.
Neki koji su mi bliski familijarno, kojima je, muž, otac, Đed i prađed stradao u Krgujevačkom maskru 1941, godinama su tužili, zbog toga što njegovu hrabrost i odanost deci koju je učio u školi, nije odbacio od sebe, nego je ispunjen hrabrošću i privrženosti deci kao i pripadnosti otačastvu koje ga je takvim napravilo, napisao svoje oproštajno pismo, poslao ga preostaloj familiji i zajedno sa decom pošao na zajedničku Golgotu. Nekako tuga bi bila manja da mu zasluge zbog nasilne uzurpacije vlasti u prisustvu okupatora, nisu potisnute bile u zaborav, od režima koji je proistekao iz spomenute uzurpacije i ilegalnog prevrata, po svršetku rata 1945.
Preselio se on u legendu, ali kako nije bio čovek sistema, a pogotovu da to nije bila familija, inače koja se dosta mučila posle rata, s jedne strane ispunjena bolom ali odanošću kruni, iako vosokog intelektualnog i akademskog nivoa, nije poklekla, pa je ostala odana kruni i otadžbini, i u svojim mogućnostima se održala na nivou koji je zaslužila.
No na iznenađenje potomstva za jedan poslednji oktobar koji se obeležavao u zajedničkoj komunističkoj republici SRJ pristiže Svetozar Marovć ondašnji predsednik nakakvog komunističkog predsedništva te takozvane republike, i on beše taj koji toj ucveljenoj porodici uruči orden priznanja.
Pošto na manifestaciji nisam prisustvovao, pa kada su mi ispričali da su konačno dobili priznanje i odlikovanje od Svetozara, ja im rekoh: „Kada je od njega bolje da ga niste ni dobili.“ Za malo što tada ne bejah ja poslat na svoju golgotu. No prođe vreme, i danas oni koji me htedoše razapeti više ne negoduju, nego mi ponekada onako poluglasno kažu: „Po bogu kako si ga ti onda onako dobro ocenio.“ Ne znam šta da kažem, i ne govorim mnogo. Ali tako ponekada uz svežu šoljicu kafe sam razmišljam. Komunista se može lako postati, ali od komuniste se u čoveka nikada niko nije probrazio.
U pravu je autor. Ovi koji pokušavaju da se iskupe su upravo ono isto što i spomenuti Marović.
Svaka čast za Vaše tekstove i naravno za Vaš politički stav, potpuno saglasna sa svim što ste rekli …..
“ džaba će usta ispirati“ prozirno toliko da je nepristojno……
Cast i bruka zive dovijeka.Becic i Momo izabrase ovo potonje i drusrvo sa Milom, Raskom, Draginjom, Jelusic i slicnim. Narodu pokazali ko su i sta su i koga su glasali da ih predstavlja. Nema im povratka vise i nemogu se oprati od sada dovijeka. Sjecati se nevini h zrtava selektivno i u partijske svrhe je bas nisko a kako to izgleda vidimo svi. Nema tog blaga i mentora zasta se isplati to raditi. Neka je slava i hvala svim neduznim zrtvama.
Neozbiljno je na brzinu donosti rezolucije o stradanju srpskog naroda. To bi trebalo da bude sveobuhvatan dokument u kome bi se pomenuli svi genocidi i zlocini nad Srbima od Jasenovca, Zidanog Mosta djecijih logora u NDH pa do Velike, Pive, Kosova i Metohije….I to bi naravno trebalo da urade kompetentni ljudi a ne politicari. Na kraju dati na usvajanje parlamentima Srbije, Crne Gore i R Srpske. Sve drugo je politikanstvo i ruganje sa zrtvama.
Kad ce doci vrijeme da se DF vadi i da prizna svoje greske nepogresivi ha haha.
A greska je sto nisu podnijeli rezoluciju za Pivu i Jasenovac.
A i za poharu Kuca bi trebalo napisati neki pomen.
Situacija 1: DF bojkotuje skupštinu, opozicija glasa protiv…DF je kriv.
Situacija 2: DF glasa za, iz URA-e jedan (1) glas protiv…DF ne drži obećanje o bojkotu.
U obe situacije je „navlačenje“ DF-a. A Bečić „nevin“ kao …
Molim da se u ovakvoj nenormalnoj i nemoralnoj situaciji ne usvajaju nikakve rezolucije. Ne pravite lakrdiju. Ne trgujte demokrate sa postradalim mucenicima. Sram vas bilo.
Nema sumnje,potpuno tacno.Da nijesu protazirali i glasali Rezoluciju o Srebrenici,tada bi predlog Demokrata imao smisla.Ovako,i malom djetetu je jasno da pokusavaju jednu vrstu vadjenja nad zigom srama koji ce nositi cijelog zivota.Politicar danas jesi,sjutra nijesi.Kako ce se osjecati za neku godinu kada budu izvan politike,prezreni kao sto vec jesu.Sa jedne strane je dobro,kako bi se sto prije rascistila politicka scena u CG.