Pismo guslara Peruna: ,,Najplemenijitiji vitez i borac za slobodu u istoriji svijeta ostaće – Srbin“ (VIDEO)

Priredio: mr Milorad Durutović

Znameniti narodni guslar Petar Perunović Perun (1880−1952) svojim, koliko guslarskim toliko i orfejskim, pjevom nije samo bodrio i okupljao dobrovoljce u Americi da se bore za slobodu u Balkanskim ratovima i Prvom svjetskom ratu, već je i sam u bojeve stupao, ali nikada se, pa ni u ratnim jurišima, od gusala nije odvajao.

Postoji, tako, jedno svjedočanstvo o tome kako su usred borbe ranjeni i Perun i njegove gusle, a ostavlja nam ga sam guslar u jednom pismu s fronta:

,,Mladalački ideali srpski u nekoliko su ostvareni.

Još nas malo vremena rastavlja od srećnoga dana, kada ćemo svi u horu veličanstveno zapjevati himnu srpskog ujednjinjenja i oslobođenja. I podlim Lacmanima, kao Turcima i Bugarima, zadasmo nekoliko smrtonosnih udaraca! Drina još teče mutna i krvava i pronosi mrtve Švabe i Madžare. Ladno Gučevo svakog dana u svojim tamnim pešterama skriva po stotine i hiljade naših dušmana. Naši sokolovi, i ako su izmučeni i umorni koljući se tri godine dana, nepomično se drže s verom u Boga i srpsku pobedu.

Kao najplemenitiji vitez i borac za slobodu čovečanstva ostaće u Istoriji Sveta – Srbin. Njega pratim kroz tri rata; evo me i u četvrtom najsvetijem. Njemu pjevam i njemu se divim. Od prvog dana, kad planu puška na Drini, nalazim se u bojnom lancu. Nisam prestao pevati i pucati, ma da sam bio dva put kontuzovan i jednom lako ranjen. Ali mi sad dohakaše. Lacmansko đule zadade mi tri rane u desno rame i rastrese mi grudi. Pored toga i gusle mi u pola prebi.

Sad ne mogu tući oštrom palom,
Niti vući tananim gudalom.

Ali se nadam u Boga i lekara moga, da ću opet preko Drine i pucati i pevati. Ranjen sam na Eminovim Vodama. Pošto sam pronio glas da sam poginuo, to Vas, kao svoga starog prijatelja i u mnogim korisnim stvarima učitelja, molim da objavite da sam živ, ali da sam ljutih rana dopanuo.

Srdačno Vas pozdravlja i poštuje
Vaš
Perun Perunović“

* (Perunovićevo pismo objavljeno je u listu PIJEMONT, 20. oktobra 1914. godine, str. 8)