Pismo iz Grčke

Nikola N. Živković

Juče sam primio podrobno pismo od moga prijatelja Manolisa. Sa njim sam se u Berlinu družio preko tri decenije. Provodi odmor u nekada malom ribarskom, a danas poznatom turističko mestu, nedaleko Kavale. U Nemačku je stigao kao mlad čovek i to sa čvrstom namerom da ostane „desetak godina“, da zaradi nešto novaca i da se vrati u svoju zemlju. To je jedna od hiljade gastarbajterskih priča. U Berlinu, međutim, ostao je, evo, preko pedeset godina, gde i danas živi. U Grčku odlazi redovno, jednom godišnje, na odmor. Zašto sada, kao penzioner, ne živi u Grčkoj? Odgovor je jednostavan: „Ja sam star čovek. Imam preko osamdeset godina. Sa vremenom trebaće mi sigurno sve više lekarska nega, a koju u Grčkoj ne mogu da dobijem. Nemačka još uvek ima dobar zdravstveni sistem. To je, eto, razlog, zašto i kao penziner živim u Berlinu.“

I ovog leta, čitam, najomiljenije strana država za srpske turiste, pored Turske, ostaje Grčka. Evo što mi Manolis piše o svojim utiscima:
«Grčka tragedija nije vidljiva na prvi pogled, a naročito ne za turista, koji provede dve ili tri nedelje na odmoru. Ovo znaju samo ljudi koji žive u zemlji, ili Grci, koji poznaju jezik i u Grčkoj imaju rodbinu i prijatelje. Životni stadnard građana za poslednjih desetak godina vidno je opao. Bogati, dakle, onih tri do pet odsto stanovništa moje zemlje, naravno, da ne osećaju nikakvu krizu.»

Dobra vest za Brisel jeste činjenica, da imamo posla sa Grčkom, koja je i po broju stanovnika i po svojoj privrednoj snazi mala zemlja, ili kako piše nemački dnevni list «Frankfurter Algemajne», – da EU ima problema «sa jednom pre marginalnom zemljom» (“Probleme mit einem eher marginalen Land“). Daleko ozbiljniji problem za EU bio bi, ako bi kriza zahvatila jednu Španiju, Italiju ili Francusku.

Ukratko, glavni krivac za grčku tragediju jeste grčka finansijska i politička elita. Da bi dobili izbore, politčke stranke su svojim biračima obećavali veće plate i nova radna mesta. I kada bi osvojili vlast, političari su se zaista starali da ispunine svoja predizborna obećanja: povećali su plate i ljude, koji su bili zaslužni za pobedu na izborima, zapošljavali su ih u državnim institucijama. I jedno i drugo nema, naravno, ekonomskog opravdanja, i nije na korist zemlje, već se isključivo radi u interesu političke stranke koja je na vlasti. Grčka se takođe odlikuje i sa izuzetno velikim procentom ljudi, koji odlaze u penziju sa pedeset ili pedeset i pet godina. Ovo se postiže podmićivanje lekara i korupcijom činovnika iz penzionog osiguranja. Veće plate, dobijanje zaposlenja u državnim službama i prerani odlazak u penziju, svim tim pojava zajedničko je to, da nemaju pokrića u ekonomiji, već u korupciji državnog aparata. Postoje jasne brojke koji nam govore sledeće: što u državi vlada veća korupcija, to je zemlja siromašnija. Najviše pate od takvog stanja najsiromašniji slojevi stanovništva.

Većina Grka sada veruju da ne bi došli u tako bezizlaznu situaciju, ili preciznije, u pravo dužničko ropstvo, da je zemlja zadržala nacionalnu valutu „drahmu“. Nacionalnu valutu mogu da kontrolišu nacionalne banke. Nadnacionalnu valutu, kao što je slučaj sa evrom, na njenu monetarnu politiku male i slabe zemlje kao što su Grčka, nemaju gotovo nikakvog uticaja. Grčka prosto nije poštovala osnovne zakone tržišta: ne možeš da dižeš plate i penzije, ili da otvaraš nova radna mesta, ako nemaš nikakvog uticaja na valutu, sa kojom sve to plaćaš.

Rezultat takve katastrofalne politike jeste povećan broj siromašnih i opšti osećaj beznađa i frustracije. Grci se osećaju poniženim. Stranci, banke iz Londona, Njijorka i Berlina, ali i Kinezi, pokupovali su najvrednije: rudnike, aerodrome, hidrocentrale, pomorske luke, autoputove, pa čak, kako se šapuće, i neka grčka ostrva.
U januaru 2015. godine Grci su birali „levičarsko-radikalnu stranku“ („Syriza“), na čelu sa „veselim momcima“ kao Cipras (Tsipras) i Varufakis (Varufakis). Oni ne nose kravate, izgledaju privlačni, naročoto za mlade, i čini se da su nešto novo na političkoj sceni. Ali, ubrzo se pokazalo da nemaju nikakva znanja, pa ni ozbiljnosti za vođenja državnih poslova. Birači su ubrzo shvatili, kao što je to čest slučaj, da su prevareni. Izbore su dobili sa levičarskim, nacionalnim parolama. No, kada su osvojili vlast, pokazali su se daleko poslušniji prema zatevima Vašingtona i Brisela, nego sve pređašnje građanske stranke.

Možda je najbolje rešenje za Grčku da proglasi državni bankrot, te da vrati „drahmu“ kao nacionalnu valutu. No, Brisel to neće Grčkoj da dozvoli. Samo bi „drahma“ mogla da stvori nova radna mesta i da privuče strane investitore. Grcima bi povratili nacionalni ponos. Kako se može da žrtvuje neko za opštu stvar, ko je izgubio elementarno ljudsko dostojanstvo? Taakv čovek gleda samo kako da preživi. Izgleda da bogaatim državama iz EU odgovara ovakvo stanje u Grčkoj?

U najpovoljnijem slučaju, pod uslovom da se država više ne zadužuje, prognoza glasi da će Grčka dugove otplatiti godine 2070. No, ovde je reč o najpovoljnijoj, teoretskoj varijanti, koja, kako finasijski ekperti procenjuju, nema neku veliku praktičnu vrednost.

Kredite koje je Grčka primila od Nemačke, Francuske i Amerike nisu, razume se, bili nikakvi pokloni, a još manje solidarna pomoć iz zajedničke kase Evropske unije. Grčka mora da ih vraća sa kamatama, ili preciznije, sa kamatama na kamate. Najveći deo toga novca uopšte i ne dolazi u Grčku, već se sliva u velike banke EU i Sjedinjenih Država, koje su dale kredite grčkoj državi i služi im kao neka vrsta garancije ako Grčka, ne daj Bože, proglasi bankrot, pa da te banke onda ne izgube svoj novac.

Ne samo da Brisel nije solidaran sa nesrećnim grčkim narodom, već je pre svega Nemačka, odnosno nemačke banke, napravile su odličan. Brutalna „Trojka iz Brisela“ prisilila je Grke, prosto ih ucenila da pristanu na sve uslove EU. Nemačke firme dobile su koncesiju da upravljaju, na primer, četrdeset godina sa grčkim aerodromima, njih četrnaest na broju.

Najveća šteta Grčkoj učinjena je odlaskom velikog broja mladih, kvalifikovanih ljudi u Nemačku i ostale visoko razvijene zemlje EU, zatim SAD, Australiju i u države Perzijskog zaliva. Reč je pre svega o lekarima, informatičarima, inženjerima, naučnicima. Računa se da školovanje jednog lekara stoji Grčku sto hiljada evra. Trojka iz Brisela prisila je grčku vladu da smanji penzije za 45%. Danas Grci mogu da idu u penziju tek sa 67 godina. Nezaposlenost iznosi 25%. Porastao je broj narodnih kuhinja, domografska situacija je katastrofalna. Godišnje 40 000 ljudi više umire nego što se rađa. Slovom, u Briselu i Vašingtoni sve više govore o Grčkoj kao „propaloj državi, “failed state“.

I dok sam pripremio ovaj tekst za srpsku publiku, preveo ga i doterao, učinili mi se, da Manolis ovde ne opisuje samo Grčku, već i Bugarsku, Rumuniju, ali i moju Srbiju. Jedina razlika je u tome, da Srbija nema evro već dinar. Sada vidim, da je to jedna velika prednost da, eto, imamo sopstvenu nacinalnu valutu. No, vlada Srbije umesto da iskoristi tu činjinjenicu, da nauči na iskusvu Grčke, ona se ponaša kao da smo punoravna članica EU, gde Srbija preuzima samo obaveza, a da nemama nikakvih prava.

Čitajući Manolisovo pismo, pade mi na pamet srpska narodna poslovica: „Dužan kao Grčka“. A čuo sam da neki kažu i „propao kao Grčka“. Kao i sve narodne mudrosti, i ova se sigurno osnovina na nekom stvarnom, istorijskom iskustvu. Jedina razlika jeste, da se ova izreka ne odnosi samo na neki događaj iz daleke prošlosti, već je, evo, brutalna stvarnost ove, nama bliske i prijateljske zemlje.

nikolazivkovicblog.wordpress.com