Pismo koje mijenja istoriju: Đilas naredio mučenja na Golom otoku

Novi Nedeljnik, koji je na kioscima od četvrtka 13. jula, ekskluzivno donosi otkrića akademika Dragoslava Mihailovića o najmračnijoj tajni komunističke Jugoslavije u kojoj su naučnici i lekari pristali da učestvuju u torturi nad zatvorenicima. Mihailović piše kako je 1998. godine dobio jedno pismo koje je „govorilo o nečemu za čim je tragao dvadeset godina“, u pokušaju da otkrije kako je nauka u golotočkim mučenjima „uprljala ruke“.

Mihailović piše i kako je želeo da to pismo unese u neveliku knjigu pod naslovom „Kratka istorija satiranja“.

„Potražio sam ga tamo gde sam verovao da sam ga ostavio. I odjednom – nije ga bilo! Da li ga nisam sam, razmišljao sam, izbacio zajedno sa nepotrebnim hartijama? Da li to nije učinio neko od mojih? Da li se neko od njih uplašio, pa ga u panici uništio? Da li mi ga neko nije ukrao, naročito ako je iz one službe? Nikakva odgovora. Ništa nisam saznao, ništa dokonao“, piše Mihailović.

Zato je, navodi, rešio da ga reprodukuje po sećanju.

U dva izdaja knjige „Kratka istorija satiranja“ objavio je prepričanu verziju pisma profesora Aleksandra Pavkovića, koju je naveo u tekstu za Nedeljnik:

Vrlo zanimljivo pismo o načinima mučenja ljudi pripremanih za javne procese uputio mi je profesor univerziteta u Sidneju Aleksandar Pavković, 16. septembra 1998.

Njegov pokojni otac Ante Paković, koji je za vreme Drugog svetskog rata promenio prezime u Pavković, bio je rodom sa Pelješca, iz partizanske porodice u kojoj su postradali dva sina i ćerka. Ante Pavković je diplomirao 1944. u Zagrebu, a posle rata bio je cenjen psihijatar u Beogradu, zbog stradanja porodice i zbog svog učestvovanja u partizanskom pokretu dobro gledan u režimu.

Jednog trenutka 1948. ili 1949 – sin Aleksandar nije mogao da se seti – dr Ante Pavković je zajedno sa svojim profesorom Vladimirom Vujićem, koji je bio predsednik Srpskog lekarskog društva, pozvan na neki sastanak u Centralnom komitetu Jugoslavije. Tamo su ih dočekali Aleksandar Ranković i Milovan Đilas.

Đilas je razgovor započeo time kako Sovjeti na javnim procesima uspevaju da od svojih optuženika dobiju svakojaka priznanja, a da oni još ne uspevaju. Da li oni znaju, pitao je član Politbiroa psihijatre, neke posebne metode za dobijanje takvih priznanja, efikasnije od uobičajene torture, koja dotle, izgleda, nije davala željene rezultate. Zbunjeni psihijatri su odgovorili da oni nešto takvo ne znaju i da za slične metode nisu čuli. A da takva iskustva i znanja postoje u svetu? Psihijatri nisu znali ni to. Onda su im rukovodioci rekli – a neprekidno je glavnu reč vodio Milovan Đilas – da će, uz bogate dnevnice, dobiti putne naloge za putovanja u inostranstvo, gde treba da od poznatih naučnika i stručnjaka potraže odgovore na ova pitanja. Kada se nađu tamo, neka sami odluče kuda treba da putuju.

Dr Ante Pavković je zajedno s još nekim – u pismu se ne kaže da li je to bio profesor Vujić – otputovao u inostranstvo. (Aleksandar pri tome opisno pominje Lemansko jezero i Ženevu.) Tamo su obilazili poznate profesore psihijatrije i psihologije; izgleda da su njihova pitanja bila tako formulisana kao da se interesuju prvenstveno za optuženike u Sovjetskom Savezu.

Posle povratka profesor Vujić i Ante Pavković su o putovanju referisali u Centralnom komitetu, gde su ih opet dočekali Ranković i Đilas. Psihijatri su podneli izveštaj da su u inostranstvu saznali da Sovjeti onakva priznanja dobijaju, najverovatnije, pošto nad okrivljenima primene torturu nespavanjem, koja mora trajati najmanje deset dana. Tada im je Đilas postavio sledeće pitanje: A da li bi oni mogli, „za Centralni komitet“, da naprave eksperiment s nespavanjem nad desetak „posebno tvrdih komunista“, koji bi im za tu svrhu bili izabrani? To je bilo odviše i za Rankovića, koji je prekorno rekao: „Ali, Đido, mi to ne radimo!“ Posle te upadice razgovor se prekinuo, a Aleksandar Pavković kaže da je njegov otac od tada Rankovića prosto obožavao.

Po izlasku iz Centralnog komiteta profesor Vujić kaže Pavkoviću: „Ovo su ludi ljudi, oni nas zaista mogu naterati da pravimo svakojake eksperimente. Zato ćemo mi sad ovako. Pronaći ću neki izgovor da vas isključimo iz Srpskog lekarskog društva. I ako mene zatim budu poterali da im eksperimente radim, odgovoriću da sam star čovek i da se više takvih zadataka ne mogu prihvatiti, te da biste za lične poduhvate jedino bili sposobni vi, ali da ste, nažalost, nepouzdani, zbog čega smo vas morali isključiti iz Srpskog lekarskog društva. A kad to prođe, čim se ukaže prilika, poslaću vas na neko studijsko putovanje u inostranstvo. I vi tada – bežite!“

Ubrzo, odista, dr Ante Pavković je isključen iz Srpskog lekarskog društva – „zbog nebudnosti“. A 1952. poslan je na studijsko putovanje u inostranstvo, odakle se nije vratio. Nažalost, u takvim okolnostima porodica Pavković se rasturila, jer kada je njegova supruga sedamdesetih godina najzad dobila pasoš, ovaj je već dugo bio u drugom braku. Sedamdesetih i osamdesetih godina u dva-tri maha dolazio je u tadašnju Jugoslaviju, odlazio je u Zagreb i u svoj rodni kraj, ali zbog straha od Udbe, u Beograd, gde je imao mnogo prijatelja, nije smeo ulaziti. Umro je kao strani državljanin 1984.

Mlađi Pavković, koji je filozof po struci, već je bio počeo da radi na Beogradskom univerzitetu, pošao je putem svog oca dve-tri decenije posle njega. I tamo je s njim o ovim događajima više puta razgovarao.

Pavković: Đilas – sadist i mazohist sa potisnutom homoseksualnošću

Psihijatar Ante Pavković, po interpretaciji njegovog sina Aleksandra, nikada više nije prestao da se zanima za ličnost Milovana Đilasa. Pročitao je sve njegove knjige izašle na engleskom jeziku i, na osnovu susreta u Centralnom komitetu i nekih detalja u publikacijama, zaključio je da je ovaj sadist i mazohist sa potisnutom homoseksualnošću. Prikrivena homoseksualnost je, kaže, u psihijatriji poznata kao uzrok sadizma i mazohizma.

U ovom trenutku nije moguće saznati kad su se susreti dvojice psihijatara sa članovima Politbiroa tačno dogodili, kao što se ne može znati ni kako su glavni ljudi Udbe i partije primili izveštaj stručnjaka. Ali, u svakom slučaju, već u proleće 1951. mučenje nespavanjem u beogradskoj Glavnjači – ne zaboravimo ko je u njoj vodio glavnu reč – uveliko se sprovodilo. A, možda u ograničenijem obliku, to se radilo i na Golom otoku. Inženjer Branko Putnik, prvooptuženi u drugom mostograditeljskom procesu oktobra 1951, o kome sam dosta pisao (Goli otok II, 1995), u razgovoru sa mnom trideset šest godina kasnije nije se mogao setiti da li je bez sna držan neprekidno – tri ili četiri meseca! I na suđenju je najpre, dosta neubedljivo i mlitavo, pokušao da porekne priznanja koja su mu u zatvoru iščupana, pa zatim rezignirano sve prihvatao. Milovan Đilas je o Putniku i mostograditeljima, kao o „sovjetskim špijunima zavrbovanim još 1946. godine“, držao govor u Ujedinjenim nacijama novembra 1951, a zatim je, i sam devetogodišnji Brozov robijaš zbog „delikata“ napisanih u knjigama, decenijama živeo u istom gradu sa osuđenim inženjerom. I ni do svoje smrti 1995 – koje godine je umro i Putnik – nije se setio da mu se makar telefonom izvini zbog laži prosutih u najvećoj međunarodnoj državnoj zajednici.“

(Nedeljnik)