Pismo Maksa Luburića Viktoru Ivančiću

Piše: Milan Ružić

U jednoj od svojih zaumnih olakšica koje su rezultirale čak i knjigom, Viktor Ivančić, bivši urednik i osnivač mrtvorođenog „Feral tribjuna“, ovoga puta je sebi dozvolio da napiše pismo Milana Lukića Emiru Kusturici.

Naravno, kako se drugačije probiti u okruženju koje ne razume tekstove Ivančića, a ne razume ga, jer u njima nema ničeg za razumevanje, nego pljunuti na Emira Kusturicu?

I na pljuvanju velikog reditelja se njegov pohod na nezasluženi medijsko-materijalni vrh ne završava, već on u svojim, i više nego očigledno zlonamernim tvrdnjama, u usta uzima i Ivu Andrića, kao i celokupan Andrićgrad.
Ivančić očigledno želi da prikaže Kusturicu kao nekoga ko je deo udruženog zločinačkog poduhvata, pri čemu se Andrićgrad koristi kao vezivno tkivo dva čoveka koja se nikada i ni u čemu ne bi mogli složiti, niti bi ikada mogli da se nađu u istoj rečenici – Emira Kusturicu i Milana Lukića.

Nesrećnog Viktora bih molio da pronađe barem jedan tekst Emira Kusturice u kom očitava govor mržnje. Naravno, neće uspeti. Inače, upravo je Andrićgrad kao jedna od najvećih ideja Emira Kusturice, najjači krik i pobuna protiv genocida u istoriji, i to ne samo protiv genocida koji je Ivančićev narod učinio nad mojim i narodom Emira Kusturice.

Uostalom, Andrićgrad je grad čiju je gradnju odobrio Unesko koji je shvatio da je ovo projekat koji ničim ne glorifikuje naciju, već stilove koje gradnja Andrićgrada miri na najbolji mogući način.
Cilj njegovog teksta je da zabavi masu i da odletuje jednu ili dve godine pod kanskim palmama Emira Kusturice, pa će posle ponovo napasti nekoga za koga pomisli da preko njegovih leđa može da se živi, ili za koga mu narede.

U međuvremenu je pronađeno i pismo Vjekoslava Luburića Ivančiću u kojem piše:

Dragi moj Viktore, čitao sam tvoje Lukićevo pismo tom Kusturici i moram ti priznati da si ti nama naneo više štete nego koristi pokazavši više gluposti no pameti, pa ti na to moram ukazati u ovom pismu. Nije Višegrad jedini grad koji je promenio sastav stanovništva, jer kao što znaš, Sarajlija si, ti pogani Srbi su proterani i iz tvog grada, a bili su i ubijani i silovani, ali nećemo sad o lepim stvarima koje nas dvojicu raduju.

Ti znaš da su naši pre Sarajeva i tog rata u kom, nažalost, zbog smrti nisam mogao učestvovati, iako mi se čini da sam kod naših življi nego ikad, ubijali Srbe na mnogo načina i u mnogim godinama. U Drugom svetskom ratu smo ih, na tvoje zdravlje i da bi ti imao državu u kojoj ćeš živeti, pobili oko 800 000, pa možda nije baš dobro pisati o genocidu tom Kusturici koji je Srbin i čiji narod smo zatirali, a znaš i da on sprema film o mom i tvom Jasenovcu.

Nije trebalo napadati ni taj Andrićgrad, jer i sam znaš šta je moj prijatelj Jure uradio u Starom Brodu sa 6500 Srba, pa je možda bilo bolje da si oćutao. Može se neko setiti da nešto poput tog Andrićgrada kod nas nigde ne bi moglo biti napravljeno, jer teško da ima milimetra koji nismo natopili srpskom krvlju.
Ti si, dobri moj Ivančiću, idealan spoj prostitutke i daktilografa – za pare zapisuješ sve ono što ti neko izdiktira. Međutim, ovoga puta su te pogrešno usmerili ovi naši. Trebalo je u potpunosti da ostaneš na mojoj stvari, tj. samo na onome što sam ja radio. Nemoj da pišeš o zločinu kad znaš šta smo im sve radili. I ako već Kusturicu ne mogu ja da sredim na onaj način na koji smo se obračunavali sa njegovim narodom, nemoj ni ti na ovaj ovako blag način. Ne priliči jednom Hrvatu. Uz pismo ti šaljem i crnu košulju koju ti je Jure pratio, pa mi javi da li ti odgovara broj.
Tvoj Maks!

Iz pisma Ivančićevog sunarodnika, a i iz samog spornog teksta koji je Ivančić objavio, polako shvatamo da je sasvim logično da upravo Ivančić piše o genocidu, jer jedino njegov narod nije doživeo da se nad njim sprovodi genocid. Ne samo da ga Ivančićev narod nije doživeo, nego ga je sa uspehom i strašću vršio, pa je iz toga logično poturanje Lukića kao posrednika, jer Ivančić zapravo u potpunosti razume postupke višegradskog kolege i preko njega pokušava da spere ljagu sa svog naroda.