Pismo podrške…

Najdraži predsedniče, evo sam se, iako još nije nedelja, istuširao, isekao nokte na nogama (da tako kažem- razgraničio s njima), premazao čitav nekim ženinim mlekom za telo što sam joj još onomad kupio za godišnjicu braka pa rekoh ima li bolje prilike da se otvori nego sad- nema!

Doduše, ona se poradovala da sam se drugim povodom tuširao i da mirišem na mango jer to volim, onako privatno, mislim, ali ne, razvejao sam njenu sramotnu zabludu rečima: „Sram te bilo, zar sad kada predsednik sam na vetrometini bije najtežu ali strateški genijalnu političku bitku ti misliš na to?! Mirišem na mango u znak podrške čoveku koji nije imao vremena da čeka devet meseci kako bi se rodio već je kao prevremeno ali pravovremeno rođen (odbio da ga „babica“ okupa, sam je to učinio) uzeo flašicu s mlekom i počeo da luta besanim noćima smišljajući kako da od Srbije napravi pristojno mesto za život, ili samo mesto za život makar i nepristojno, za razliku od onih koji su izdali Kosovo i Metohiju, na šta je ukazivao gostujući u „Kockici“ odbrusivši onom Branku: „Dosta više s tim tatatatira…nema Srbija više vremena za mitove, ne postoji nikakvo carstvo u kome caruje drugarstvo, niti kućice od marmelade s prozorima od čokolade jer Srbija nema ni metra na Kosovu i Metohiji a kamoli toliko marmelade da njom oblaže kuće povratnika na vekovno ognjište, a o čokoladi da i ne govorimo! Biće uspeh ako uspemo da se izborimo i za čokoladnu bananicu, i to već otvorenu i zagriženu…“

Dakle, opomenem ja subjekta zvanog supruga da odstupi jer vanredno tuširanje i aroma manga nisu zbog nje već pisma podrške, odnosno Vas, zenico oka mog (ovog na koje bolje vidim, kupio sam neke polovne naočare na buvljaku, pa…) jer put kojim nas vodite jeste polje manga, papaje, kivija i ostalog voća koje će za dve najkasnije dve i po godine rađati Srbijom, a rađalo bi i ranije da su neki imali Vašu hrabrost da razgraniče s onim što nas sputava da koliko sutra postanemo deo Evropske unije koju smo onoliko prezirali dok smo nosili bedževe ali sad, bez tih prokletih okova na grudima, hrabro i dostojanstveno se uspinjemo na prste da dohvatimo banane koje uveliko rađaju i kojima nas nesebično hranite ko maj…ovaj, ko majka dete ostacima hrane od prekjuče!

Mislim, nije to tako čest slučaj, to samo oni retrogradni i retrogladni čine kako bi udarili na Vas, a frižideri im dupke puni!

Evo, moj lično ne može da se zatvori, verujte! Nagurali u njega neku staru garderobu, propali ormari pa se snalazimo, a kako su nam isključili struju nema bojazni da će veš zalediti.

Frižideru se u zube ne gleda, što kaže naš narod, važno je da je pun, a naši jesu otkad nam Vas je Bog poslao, tačnije, otkad ste rekli Bogu: „Odoh i od Srbije da napravim raj, a ti nemoj da praviš gluposti i da mi se previše opuštati, pratim šta radiš! Progledao sam ti kroz prste što si Zemlju i život na njoj stvarao čak šest dana, ali to ti je bila poslednja opomena!“

Moja deca nisu gladna i na tome sam Vam beskrajno zahvalan, jer, štono kažu: „Gladan je čovek sit svega“ pa smo tako i mi siti, a ponekad čak imam i osećaj da sam se prejeo, ali to je samo stomačna kila od fizikalije koju radim otkad sam ostao bez posla zbog nekog divnog deteta s dve popunjene i tri blanko diplome.

Hoću da kažem, nemam dovoljno reči da Vam se zahvalim na svemu što nemam, jer s prezirom pamtim dane kada sam imao, kada sam bio čovek, kada sam bio dostojanstven, kada deca nisu bila željna svega i kada u toj zabludi i opseni nisam imao kome da napišem pismo podrške od srca i manga.

Mislim na miris manga, dabome, što nas vraća na pitanje Kosova i Metohije, tog odvratnog mita s kojim ćemo uskoro raskrstiti, jer Vi za razliku od onih Lazara i Miloša dovodite Turke da investiraju bilijarde u Srbiju, a ne da ih razgonite topuzom na buljuke ko ti divljaci zbog kojih skoro pet vekova nismo imali nikakve investicije iz bratske Turske!
Priznajem, možda sam se malo i nagutao ovog mleka za telo, zaželeh se mleka, jbg, oprostite, ali to ne znači da mi se priviđa prosečna plata od 500 evra dok ulazim u metro i vozim se po penziju 200 puta veću od najveće što je ikad bila, već jasno vidim tu provaliju u koju nas vodite, ali dok je za neke ona poluprazna za mene je polupuna i fali još samo malo do vrha, da svi stanemo u nju, a onda će i oni bednici kritizerski videti kako je divno gledati iz potpune tame kako se negde daleko sunce rađa, nekome…

Nama sunce ne treba, i ono je retrogradni element, namerno sija samo da pomrači vaš sjaj ali se tu malo zaigralo, jer kao što su Ikar i Dedal nastradali pokušavajući da mu se približe, tako nastrada sve čega se Vi dohvatite…
Nastrada jer nije valjalo, inače bi procvetalo da je vredelo čemu, baš kao onaj dražesni fikus što ponekad govori iz Nemanjine 11 i zove se Ana!

Lepo kažu da cveće brže uspeva kad s njim razgovarate, a Vi ste, eto, razgovarali s njom pa ne samo da je uspela već je i progovorila, što je jedinstveni i istorijski uspeh za jedan fikus, i na tome sam Vam takođe beskrajno zahvalan!
Iskreno, lakše je pobrojati stvari na kojima Vam nisam zahvalan- nema ih!

Sve što sam od života želeo Vi ste mi omogućili- sve mi po kući plače, od ikona do žene i dece, a takvo čudo ni Biblija ne beleži!

Toliko za ovo pismo podrške, najvoljeniji uredniče, voditelju i gostu svih dnevnika, vremenskih prognoza i reklama za onaj preparat: „Ja sam moj narod ovem preparatom spas’la, a onda sam ga i ožen’la za udatu devojku..“
Izgleda da me ovaj mango polako pušta, odoh da nategnem još koji gutljaj i da gledam u zmajeve, štrupmfove, patuljke i dinosauruse koje ste nam opet Vi omogućili, iako su svi pre Vas činili sve da ih istrebe!

Rečju, imate moju apsolutno podršku za politiku razgraničenja- nema šta mi da se mešamo sa zmajevima i trolovima, nek oni idu u svoju bajku a mi ćemo u svoju basnu, uzdignuta čela i ušiju za štapom sa šargarepom…

P. S. Ako je taj kosovski božur toliko svet i značajan što ne prave mleko za telo od njega nego od manga, a?!

P. P. S. Slobodno upotrebite to kao jedan od argumenata za izda…ovaj, izdašne pregovore kojima ćemo dobiti više nego što imamo…