Pitanje „multietničnosti“: Sarajevo ne može doveka da negira zločine nad Srbima

Gradonačelnica Sarajeva Benjamina Karić očigledno nije osoba koja ima hrabrosti da učini pomak i da zvanično Sarajevo konačno prizna da su u tom gradu tokom rata njegovi stanovnici Srbi, koji su imali nesreću da tu ostanu, zlostavljani, mučeni i ubijani isključivo zbog svoje nacije i vere ukazuje gradonačelnik Istočnog Sarajeva Ljubiša Ćosić za RT Balkan.

Benjamina Karić odbila je predlog gradskog odbornika Adija Škaljića da bude postavljena spomen-ploča na pomoćnom stadionu Koševo, uz ogradu groblja Sveti Josip, gde su pod NN oznakama bila ukopana tela ubijenih na lokalitetima Kazani, Gaj i Grm Maline.

Kolega iz Istočnog Sarajeva Ljubiša Ćosić ocenjuje da Karićeva nastavlja da se bavi „najobičnijom populističkom, kratkoročnom, površnom politikom, koja najmanje dobrog može da donese gradu i ljudima koje predstavlja“.

„Sarajevo je mesto strašnog stradanja srpskog naroda tokom građanskog rata u BiH i sa tom činjenicom će njihovi zvaničnici, ali i građani Sarajeva morati da se suoče kad-tad“, navodi Ćosić, ističući:

„Dok god se to ne dogodi i dok god se mesta stradanja Srba u Sarajevu adekvatno ne obeleže mi ne možemo razgovarati o bilo kakvoj normalnoj zajedničkoj budućnosti.“

Suza svake majke ima istu težinu, svako ubijeno dete je izgubljen jedan celi svet, a svaka žrtva ima pravo na jednako poštovanje, ističe gradonačelnik Ćosić.

„Ponovo pozivam predstavnike Sarajeva, kao grada u kojem je pre rata živelo 157.000 Srba, da smognu hrabrosti i iskažu poštovanje prema svim žrtvama jednako, da ne bismo došli u situaciju da i buduće generacije u tom gradu odrastaju u zabludi koja će hraniti mržnju i stvarati podlogu za nove sukobe koje, siguran sam, niko normalan, ne želi“, poručuje gradonačelnik Ćosić.

Poslanik u Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine BiH i nekadašnji predsednik Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica Milorad Kojić deli mišljenje sa Ćosićem.

„Javnost i političari u Federaciji ne žele da se suoče sa tamnom stranom svoje prošlosti, a to je činjenica da su činili zločine. Najveću zaslugu za to ima Haški tribunal, ali i pravosudne institucije na nivou BiH koje nisu na adekvatan način odgovorile na zločine koji su počinjeni nad Srbima“, ukazuje Kojić, ističući:

„Stvorila se atmosfera da je dozvoljeno ubijati i proterivati Srbe, jer počinioci nisu kažnjeni. Stvara se narativ da to nije zločin već ‘tragičan događaj’, kao što je to i Benjamina Karić rekla.“

Nažalost, prema Kojićevoj oceni, Karićeva nije jedina koja tako govori. Takav je stav sarajevske političke klike, ali i velikog dela javnosti u Federaciji.

Šta se dogodilo na Kazanima?

Prema rečima Milorada Kojića, sarajevski političari uvek predstavljaju Sarajevo kao multietnički grad.

„Da stvar bude još morbidnija od ‘multietničnosti’ Sarajeva gore je to što govore da su Srbi ubijali Srbe koji su ostajali u Sarajevu. Kada takvu sliku pošalju u svet, bilo koji stranac bi smatrao da su to Srbi uradili. Zato oni spomen pločama pokušavaju da uopšte priču ko je počinio zločin i nad kojim narodom je zločin počinjen“, navodi Kojić.

Kojić je nekadašnji direktor Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica koji je objavio publikaciju „Atlas ratnih zločina u odbrambeno-otadžbinskom ratu“, a u kojoj se do detalja opisuju svedočenja i strahote koje su Srbi preživljavali u ratu.

„Sarajevo i Podrinje su bili najznačajniji projekti koje smo radili. Pravosuđe nije na adekvatan način odgovorilo i bilo je bitno da ostanu istorijske činjenice“, ukazuje naš sagovornik ističući da su zato izdavali publikacije.

Pored toga, centar poseduje i izveštaj međunarodnih komisija koje su činili nezavisni stručnjaci, koji su došli do značajnih dostignuća u smislu istraživanja i dokumentovanja samih zločina.

„Kada je u pitanju Sarajevo, činjenica je a su Srbi ubijani na brutalan način i tela su im danima ležala na ulici. To je bila poruka drugim Srbima šta će im se desiti ukoliko ostanu. Na toj teritoriji locirano je i više od 130 logora za Srbe, gde su prolazili najstrašnije oblike torture. sve to je završeno sa etničkim čišćenjem posle Dejtonskog sporazuma“, navodi Kojić.

Na Kazanima, na lokalitetima Gaj i Grm Maline 1998. godine ekshumirani su posmrtni ostaci i u 28 vreća prevezeni u Lukavicu. Analizom je utvrđeno da je reč o 23 žrtve, starosti od 27 do 66 godina. Identifikovano je 15 ubijenih, desetoro srpske, dvoje ukrajinske, dvoje hrvatske i jedno bošnjačke nacionalnosti.

Spomenik koji postoji na Kazanima podignut je 2021. godine, odlukom Gradskog veća i na njemu nema naznake da su velika većina žrtava pobijenih i bačenih u duboku krašku jamu Srbi, već je spomenik posvećen „ubijenim građanima Sarajeva“. 

Čak i kao takav, postavljen je daleko od grada, tako da je do njega teško doći, jer nije na pristupačnom mestu i deo puta je neprohodan za motorna vozila, ukazuje Kojić.

„To je u suštini skrivanje spomenika od svih onih koji dolaze u Sarajevo i koji bi želeli da saznaju šta se dešavalo Srbima u Sarajevu. A postavljanje na pomoćnom stadionu je lokacija koja je gradska zona i to bi bilo vidljivo. Dakle, oni ne žele da bude vidljivo na bilo kojoj lokaciji u Sarajevu da je bilo zločina nad Srbima“, navodi Kojić.

Vandale ni nepristupačnost i udaljenost spomenika od grada nije sprečila da ga skrnave natpisom „Živi Caco u nama“, što je aluzija na predratnog sarajevskog kriminalca Mušana Topalovića zvanog Caco. On je komandovao zloglasnom 10. brdskom brigadom takozvane Armije BiH, koja je ubijala sarajevske Srbe.

Bošnjački političari u Sarajevu pokušavaju da skriju istinu i kroz dezinformacije koje plasiraju, kao što je laž o 200.000 silovanih Bošnjakinja, ukazuje Kojić.

„Pokušavaju da prikriju zločine, zaštite zločince, a u stvari sistemski pokušavaju i tokom rata i posle rata da predstave drugačije stvari nego što su se dešavale i to rade kroz razne metode“, pojašnjava nekadašnji direktor Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica.

„Nastavićemo da otkrivamo i branimo istinu od zaborava, dokumentima i publikacijama, ali ne postoji mogućnost pomirenja naroda dok se ne priznaju zločini koji su činjeni„, poručuje Kojić, prenosi RT Balkan.