Pizza na parče

Marinin posao bio je da iz vitrine tog obalnog kafe-restorana prodaje turistima pizzu na parče. Tokom dva udarna ljetnja mjeseca i u septembarskoj postsezoni.

SMS-om je javila sestri da je dobila posao na moru!

Imala je na računu svega petstotinak dinara, i čuvala ih je, okupana znojem i romingom. Od kuvara, konobara i ostalih uposlenika čula je kako se o gazdi priča kao o skotu, koji će i u lošoj sezoni znati da namakne svojih 100 hiljada.

Pun osmijeha kao jul i avgust sunčanih dana, gazda joj je obećao dobru platu, smještaj i hranu. Čim ga je čula kako govori, studentkinja s uslovom za 3. godinu Filološkog fakulteta u Beogradu pomislila je kako mora da ovaj nije iz Boke Kotorske?! Da je gazda škrt na akcentima i padežima, spoznala je brzo, iza svoje vitrine, sve željno gledajući u obližnje more, a ušima prateći kako je prijetio da će svakog nerezidenta da vrati tamo odakle je, majci, potekao, da će da im ukine sve pogodnosti, da je došao kraj njegovom očinskom odnosu…! Za početak je usred lošeg jula ukinuo obećanu hranu.

Marina je znala i da zaplače u jastuk, u noćima kada se od vreline i komaraca nije moglo da zaspi. Čula je i druge, one do sebe, i sezonske kolege po ostalim sobama te jeftine kuće za izdavanje. Kako samo duboko uzdišu, razmjenjujući iskustva i nadanja.

„Mnogo mi je lepo! Kad nema gužve pretrčim preko peska i budem u vodi!“

Gazda joj je rekao da više ne želi da gleda u tolike podočnjake, i u ta sranja. Hoće osmijeh! Osmijeh!

„Danas sam po prvi put probala frutti di mare. Sledeće godine, kad prištedimo, vodim te na školjke. Imaju ukus između lignji i ribe. Jedva čekam da probaš. Ljubi te sestra.“

Toga dana zapravo nije jela ništa.

Od 10.00 do 02.00 stajala je iza staklene vitrine s pizza-ma na parče, pečena suncem do zalaska iza 20.00. Dvije vrele lampe od po 100W – nadijevale su sve vrijeme 8 jestivih trouglova crvenkastim spektrom čineći ih primamljivijim.

Dok su uposlenici u kafe-restoranu nešto i jeli za sve vrijeme preko ukradenih zalogaja, Marina nije. Ko se od kupača vraćao iznuren morem, kupovao je pizze. Ona pak nije nikad. Pizza na parče je skup gušt.

Htjela je da uštedi i kupi sestri udžbenike – jer su njih dvije jedine na svijetu – i da ako nešto preostane, stavi sa strane, i dogodine kupi sestri matursku haljinu…

Meteorolozi su za drugi dan avgusta raspisali Ilindansku kišu fotona. Prodavačicu pizza na parče našli su iza vitrine neki turisti. Potom je, sjeća se, uživala u klimatizovanim gazdinim kolima, i u Urgentnom centru, ne baš u ubodu igle u venu, ali se iza infuzije našla oporavljena. I dok je mislila da će sve ipak da bude ok, dobila je otkaz. Kolege su skupile nešto para da ima za kartu, kad već na julsku platu, po odluci gazde s Brdah, nije mogla da računa…

Nikola Malović