Pizza на парче

Маринин посао био је да из витрине тог обалног кафе-ресторана продаје туристима pizzu на парче. Током два ударна љетња мјесеца и у септембарској постсезони.

СМС-ом је јавила сестри да је добила посао на мору!

Имала је на рачуну свега петстотинак динара, и чувала их је, окупана знојем и ромингом. Од кувара, конобара и осталих упосленика чула је како се о газди прича као о скоту, који ће и у лошој сезони знати да намакне својих 100 хиљада.

Пун осмијеха као јул и август сунчаних дана, газда јој је обећао добру плату, смјештај и храну. Чим га је чула како говори, студенткиња с условом за 3. годину Филолошког факултета у Београду помислила је како мора да овај није из Боке Которске?! Да је газда шкрт на акцентима и падежима, спознала је брзо, иза своје витрине, све жељно гледајући у оближње море, а ушима пратећи како је пријетио да ће сваког нерезидента да врати тамо одакле је, мајци, потекао, да ће да им укине све погодности, да је дошао крај његовом очинском односу…! За почетак је усред лошег јула укинуо обећану храну.

Марина је знала и да заплаче у јастук, у ноћима када се од врелине и комараца није могло да заспи. Чула је и друге, оне до себе, и сезонске колеге по осталим собама те јефтине куће за издавање. Како само дубоко уздишу, размјењујући искуства и надања.

„Много ми је лепо! Кад нема гужве претрчим преко песка и будем у води!“

Газда јој је рекао да више не жели да гледа у толике подочњаке, и у та срања. Хоће осмијех! Осмијех!

„Данас сам по први пут пробала frutti di mare. Следеће године, кад приштедимо, водим те на шкољке. Имају укус између лигњи и рибе. Једва чекам да пробаш. Љуби те сестра.“

Тога дана заправо није јела ништа.

Од 10.00 до 02.00 стајала је иза стаклене витрине с pizza-ma на парче, печена сунцем до заласка иза 20.00. Двије вреле лампе од по 100W – надијевале су све вријеме 8 јестивих троуглова црвенкастим спектром чинећи их примамљивијим.

Док су упосленици у кафе-ресторану нешто и јели за све вријеме преко украдених залогаја, Марина није. Ко се од купача враћао изнурен морем, куповао је пиззе. Она пак није никад. Пизза на парче је скуп гушт.

Хтјела је да уштеди и купи сестри уџбенике – јер су њих двије једине на свијету – и да ако нешто преостане, стави са стране, и догодине купи сестри матурску хаљину…

Метеоролози су за други дан августа расписали Илинданску кишу фотона. Продавачицу pizza на парче нашли су иза витрине неки туристи. Потом је, сјећа се, уживала у климатизованим газдиним колима, и у Ургентном центру, не баш у убоду игле у вену, али се иза инфузије нашла опорављена. И док је мислила да ће све ипак да буде ок, добила је отказ. Колеге су скупиле нешто пара да има за карту, кад већ на јулску плату, по одлуци газде с Брдах, није могла да рачуна…

Никола Маловић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: