Plan za reintegraciju Kosova i Metohije je spreman, Miloš Ković u „Srpskom sv(ij)etu“

„Od ubistva Karađorđa 1817, malo je političkih ubistava u istoriji srpskog naroda do danas u koje nisu na ovaj ili onaj način uključene svetske sile. Uključujući i abdikacije i svrgavanja“, zaključuje istoričar Miloš Ković u emisiji „Srpski sv(ij)et“ priču o stradanju Srba u novijoj istoriji, od bombardovanja, martovskog pogroma, ubistva Zorana Đinđića, ali i smrti Slobodana Miloševića.

„Odakle dolazi Bil Klinton, Toni Bler, Medlin Olbrajt? Odakle dolazi Ante Pavelić i ko ga je spasavao 1945? Odakle svi naši zlotvori i dušmani dolaze? Potrebno je da znamo, ne da bismo nekom narodu dali breme kolektivne krivice, već da sačuvamo svoju decu. Odakle dolazi ta politika?“, pita gost Nacionalne IN4S televizije.
Govorio je o Apelu za odbranu Kosova i Metohije (KiM) osnovanju Pokreta za obnovu KiM i reakciji različitih činilaca društva:, o elitama i kvazielitama, njihovom odnosu prema narodu :
„To je velika tema za celi svet, taj sukob elita i naroda. Po anketama, narod stalno daje jedan odgovor za KiM i njegovo interesovanje je veliko. A te elite i kvazielite osećaju da to dolazi, i da dolazi od crkve i naroda. Treba ukinuti snobovski i malograđanski mentalitet koji je ovde od 19. veka, koji gleda samo put Zapada. Imali ste one obrazovane intelektualce koji su dovoljno dugo boravili na Zapadu da bi ga suštninski razumeli i suštinski pomogli (svom narodu) kada su se vratili. Tako je Srbija dobila Jevrema Grujića, Vladimira Jovanovića, Slobodana Jovanovića i mnoge druge. Stasala je ovde jedna nova generacija mladih za koju osećam da dobijaju poruke od nas, jer oni ne menjaju kanale mejnstrim medija, već gledaju Jutjub i slušaju ovo o čemu govorimo. A tu je i crkva“.
U tom kontekstu je pomenuo i mlade u litijama, mlade na sahrani vladike Atanasija i mlade koji idu na Kosovo da pomažu.
„Sintagma ‘Kosovski zavet’ se vraća u rečnik, ne kao nešto arhaično, već kao krilatica koja je zaživela. Ključna je spremnost za žrtvu, ali ne da žrtvujemo druge, nego sebe. Ima poruga, ali ih je sve manje. Ceo svet prolazi religijsku obnovu, mi smo deo svetskog trenda. Svaka palanka u SAD ima po više crkava, a to je svet koji je stao uz Trampa. Ne treba da imamo komplekse zbog vraćanja na ono što je vredno. Nije naša kultura kultura diskontinuiteta, mi imamo 800 godina svetosavske crkve.

A ona je deo nacionalne i univerzalne pravoslavne crkve. Ko time može da se pohvali? Englezi ne mogu, anglikanska crkva je nastajala u mukama od 16. veka pa nadalje“, podsjeća istoričar Miloš Ković.
Nastavlja u tom duhu:
„Daj da vidimo šta smo to nasledili, da to sačuvamo, unapredimo i, zašto ne, promenimo za decu koja dolaze. Ne treba da se plašimo da nas ne unište, pa da se menjamo, tako dolazi do konvertitstva. Srbi su narod koji je prepoznat kao neposlušan, sa jakom samosvešću i jakim sećanjem: imamo Svetog Savu, Cara Lazara, gusle…“
Govorio je o žrtvama koje su Srbi činili, ali na svoju štetu, o stradanju, o Jugoslaviji i otkud ta ideja, ali i da je ona dio našeg nasleđa koji ne treba niti se može odbaciti:
„Mislim da nas čeka integrisanje srpskog sveta na miroljubiv način, nisam siguran da bi trebalo odbaciti ono što su naša jugoslovenska osećanja. Samo ne treba da dozvolimo da nas povuče kao 1918. To može da nas poveže, naročito sa Makedonijom. Da li ćemo dozvoliti da oni koji su nam bliski u ovom smislu budu (opet) instrument svetskih sila, ili ćemo im pružiti ruku? Iza te pružene ruke ne smeju da budu iluzije i spremnost na razgradnju i poništenje. Mora da bude trezvenosti i realizma u proceni, spremnosti na podvig, ali ne više ludosti. Ne treba nikom da pretimo. To ne rade Srbi u Republici Srpskoj, niti na KiM, ni u Hrvatskoj, ali stalno hoće da ih ponište. U Crnoj Gori su se podigli kada su pošli na crkvu. Imamo pravo na srpski svet i nikom ne pretimo i ne ugrožavamo nikog pruženom rukom“.
„Koji to razum može da nam zabrani da govorimo o srpskom svetu? Šta je srpsko stanovište, koje vrednosti i kakav kulturni obrazac? Kada to definišemo, to ne bi trebalo da zanemari složenost naše istorije. Imali smo razne, nisu izdržali. Nije dovoljno reći samo crkva“, ovo pitanje profesor ponavlja nekoliko puta kao vrlo bitno.
Takođe, podsjeća iznova čega se ne treba odreći uspostavljajući taj obrazac:
„Nemojmo se odricati Dositeja Obradovića, ni Vuka Karadžića, Osmana Đukića, Meše Selimovića, Ive Andrića. Ni partizana ni četnika, ali treba da znate šta nam je bliže- ne treba da izjednačavamo Tita i Dražu. U tom smislu jugoslovenska ideja ima vrednost. Ideju balkanskih naroda su mudro zastupali Karađorđe, Garašanin, Miloš Obrenović…“
Pita se profesor Ković gdje počinje preporod, kakva je uloga profesora univeziteta, ko su nosioci promjena, kakvo je stanje na KiM u političkom smislu.

Voditelj Velja Čupić nedvosmislenim pitanjima dovodi profesora do bitne izjave:
„Platforma o reintegraciji Kosova je spremna. Dorađujemo je i uskoro će biti objavljena javnosti. Služi da kada pitaju da li razgraničenje ima alternativu, kažemo- evo je! Mi nismo narod ni država od juče. Ovde živi mnogo stručnjaka: pravnika, stručnjaka za rudne i ekonomske resurse, oficira od zanata- junaci sa Paštrika i Košara su živi“.
Govori o izjavi Arna Gujona koja se stalno deli na internetu, i zaključuje da je odluka o Kosovu odluka biti il’ ne biti. Samosvest je vrlo bitna, kao i putovati i čitati, kaže profesor i dodaje:
„Svest da nam susedi ne žele dobro u ovom trenutku je važna. Oko nas se gradi sanitarni kordon, moramo znati kako tome parirati, samo ne po ceni našeg uništenja. Po mom mišljenju istorija je sada na našoj strani. Ključno je sačekati. Potrebno je da u srcu donesemo odluku. Potrebna je i pamet, iskustvo i odlučnost!“
Pogledajte cijelo gostovanje na IN4S Jutjub kanalu.

Milijana Eraković