Plavet – Stevan Raičković

Padoh u neznani predeo, pun boljke:
S očima što vide i ono čeg nema.
Jedno uvo – morski šumi poput školjke,
Drugo – čuje neznan zvuk koji se sprema.

Boluje mi svako čulo i još štošta:
U dan vedar – žmurim, u mrak – bečim zene.
Kad mi usta sretnu čašu ranog mošta
Ja niz bilje tražim pelin dok ne svene.

Kad sam blizu sjaja – ja bih da sam bedan,
Pod gipsanim stropom – sanjam tavan hladan.
Celog sam se veka vežbao da žedan
Prođem pored zdenca, a kraj zdele – gladan.

Da me neko nekad vidi (kad ne čujem)
Kako mi se lice mrači ko u dimu
Pre bi pomislio da ubistvo snujem
No da za reč plavet tražim tešku rimu.

Prođem pokraj bližnjih, ćutke, ko da prèči
Put i rad me čeka: a u meni mrmlja
Celo jedno more besmislenih reči
I vetar – zapamćen s nekog šturog grmlja!

Mislio sam da će s prvom sedom sve to
Prhnuti iz glave: ko od pucnja – ševa!
A sad dobro vidim da ja opet eto:
Pevam, tim što pitam – dokle da se peva?

Da li da te, pesmo, zgužvam u lopticu
Pa da te kroz šumu svu noć miši gone
Ili da te pustim vetru da uz pticu
Poletiš u neke slepe nebosklone?

Stevan Raičković