Plitki gaz kroz duboku vodu

Piše: Emilo Labudović

„Pravo je duboka voda“, reče neki dan jedan od onih crnogorskih pravnika koji bi, po znanju i po zvanju, trebalo da su duboko upućeni u te „dubine“. Reče i namah zagazi u tu vodu, ali tek koliko da skvasi noge, to jest – ni do članaka. A bješe prizvan baš zbog očekivanja da kao iskusan i obučen „ronilac“ uzme žestok srk vazduha, ma koliko bio zagađen, i otisne se u te pravne dubine i izroni školjku istine o Zakonu koji je evo danima digao na noge vaskoliku crnogorsku javnost. I ne samo nju.

Imajući preko puta sagovornika koji u startu priznade da je laik u poznavnju prava ali žestoko potkovan opravdanom sumnjom ne samo u norme spornog Zakona već i u kontekst vremena u kojem je donesen, „ronilac“ se, pri samoj obali, kao davljenik držao tanke floskule tipa „ako mislite da su vam povrijeđena prava, žalite se Ustavnom sudu“. I to onom istom Ustavnom sudu za kojeg je ne tako davno rekao da je trupačke zgazio svetu knjigz pravnog poretka svake normalne države – Ustav. Odbijajući uporno insistiranje da se, kao pravnik od navodnog autoriteta, izjasni o spornim članovima Zakona, do mjere da je uspio da iznervira i okrene protiv sebe čak i dokazanog antiSrbina u liku voditelja, „ronilac“ je pokušavao da svoju pravničku nedoslednost i kukavičluk zamaskira pozom akademske smirenosti i dominacije. Od svega, stao je samo gorak ukus poraza struke, znanja i zvanja.

Da je pravo „duboka voda“ zna i onaj koji se makar očešao o ćošak Pravnog fakulteta, a da je pravo istovremeno i „mutna“ voda, naročito u besudnoj zemlji kakva je Crna Gora, zna i poslednji laik. I umjesto da svojim znanjem i zvanjem razbistri tu vodu, „ronilac“ je uporno plivao u plićaku, naoružan nabudženim „mišićima“ funkcije koju „obnaša“. Biti intelektualac, po vokaciji, znači bitk odani sluga znanju i zvanju a ne režimu. Davno je rečeno „drag mi je Sokrat ali mi je draža istina“, ali sudeći po podugačkoj koloni nabijeđenih intelektualaca koji, iz noći u noć, ekran Javnog servisa zagađuju floskulama van svakog razuma, nastojeći da odbrane neodbranjivo, poginuli su i Sokrat i istina. Toj sveopštoj izgibiji prava i pravde u Crnoj Gori, u kojoj je pomenuti Zakon samo kap koja je prelila čašu trpeljivostir trpeljivih Srba, „plitkogazeći“ je dodao još jednu žrtvu – sebe. Jer neko njegovog znanja i zvanja trebalo je i morao je ne samo da pošteno protolkuje sporne članove Zakona već i da upozori da su u njemu najopasniji oni koji svojom namjrernom nepreciznošću omogućavaju da ih po svom ćeifu tumači i Kurta i Murta. Time je u „mutnu i duboku vodu„ crnogorskog besuđa samo dosuo kantu crnila koje smrdi na nečovještvo. Pravnik njegovog znanja i zvanja morao se izdići na onu itelektualnu visinu sa koje se, prije svga, vidi da Srpska prvoslavna ckva nije crkva države Srbije pa, samim tim, strana u „neovisnoj i natovskoj“ Crnoj Gori, već ckva svekolikog srpskog naroda gdje god da se nalazi, od Australije do Južne Amerke. Samo se sa te visine, na kou je „ronilac“ znanjem i zvanjem obavezan, vidi da Mitropolija crnogorsko – primorska nadilazi granice Crne Gore jer je njen poglavar „egzarh“ pećkog trona. Samo sa te visine vidi se da je najveći broj hramova kojima „gazduje“ Mitropolija gradio vjerujući narod Crne Gore u vijeme kad je, po svim dokumentima, bila srpska i kad su tadašnji Crnogorci bili najveći, najvatreniji i najdosledniji Srbi. Ali, avaj….

Iz plićaka u kojem je skoro dva sata grcao „ronilac“, vidjelo se samo ono za šta ne samo da nijesu potrebni ni pravni fakultet, ni dokorat, ni visoka funkcija. I ćorav je mogao da vidi da je pomenuti Zakon od onih koji svoju snagu crpe ne iz pravno uobličene pravde već iz topuza kojim nad Srpskom pravoslavnom crkvom u Crnoj Gori vitla Milo Đukanović. A još nas je veliki Njegoš podsjetio i naučio da kad „zakon leži u topuzu“ smrad se nečovještva širi na sve strane i „duboku vodu prava“ zagađuje i zamučuje – do povraćanja.