Pljačkanje patrijarha Pavla

Piše: Nebojša Jevrić 

Sveti arhijerejski Sabor je 2014. godine doneo autonomni propis – Uredbu o autorskim pravima Srpske pravoslavne crkve, kao i patrijarha, mitropolita i episkopa SPC. Njome se uređuje ostvarivanje imovinskih prava nad autorskim delima patrijaraha, mitropolita i episkopa, kao i nad autorskim delima nastalim u radnom odnosu u telima i organima SPC – na primer, u informativnoj i izdavačkoj delatnosti.

Patrijarh Pavle za svoga života nije potrošio milion i po dinara. Patrijarh kojeg je narod odavno proglasio za sveca bio je nadasve skroman čovek.

”Čija su ono kola?” pitao je kad je video džipove srpskih vladika koji su došli na Sinod.

”Naših vladika” rekli su mu.

”Šta bi tek vozili da se nisu zavetovali na skromnost”, rekao je Patrijarh.

Fotograf Marko Vujičić umetnik na slobodi podigao je posle smrti Patrijarha tužbu protiv “Princip-presa” i nacionalna revija “ Srbija”.

Traži da plate milion i po dinara za fotografije patrijarha Pavla. Agencijska cena fotografije je 50 evra a škljocko je dobio presudu na milon i po dinara.

Naime nacionalna revija, odnosno njen izdavač je objavio Pravoslavni podsetnik za 2o13 godinu. Fotografije su dobijene od Sinoda. Te fotografije su vlasništvo crkve a ne fotografa.

Nacionalna revija “Srbije” je objavila 101 broj na engleskom i srpskom i 41 broj na ruskom.

Štampana na luksuznom papiru i sa sadržajem koje svedoči o srpskoj duhovnost i lepotama Srbije je nešto sa čim svaka država može samo da se podiči. Stigla je na sve krajeve zemljine kugle uz diplomatske poklone koji su dobijali strani državnici.

Revija sa kojom se Srbija može stvarno ponositi. Sada je prinuđena da pređe na onlajn izdanje.

Marko Vujičić je odlučio da lagodno živi zahvaljući fotogarafijama sveca.

Niko ne zna koliko je još tužbi podigao protiv raznih novina koje su objavile patrijarhove slike.

Mrtvog patrijarha je pretvorio u unosan bizniz.

Nema potrebe da bilo šta više fotografiše.

Hadži fotografu je zabranjen ulaz u patrijaršiju.

Obilazi sudove i tuži.

„Srbija“ je, a o tome mogu svedočiti svi oni koji su sa tom revijom sarađivali, uvek dan ranije isplaćivala honorare. Pre nego što se revija pojavi na kioscima. O tome mogu svedočiti svi koji su ikad objavili tekst ili fotografije u kod Princip presa, uključujući i ovog autora.

Nikad nikom nisu ostali dužni. Naprotiv: davali su pedseset posto više honorare od svih ostalih.

Znaju to mnogi u ovom gradu. Dobijali su novac od njih nezaposleni pesnici čak i kad ništa ne bi, napisali.

Pisali su o onome što predstavlja vrh srpske duhovnosti. O najlepšim planinama i jezerima Srbije, o rekama, o manastirima freskama, o duhovnom blagu Kosova*, o najboljim srpskim piscima i slikarima, o svemu onome što predstavlja srpsku vertikalu.

Naći se u „Srbiji“ smatralo se godinama vrhom uspeha za svakog srpskog umetnika. I nikad nikom i ništa nisu ostali dužni. Nema banje koju nisu posetili. Zaboravljene lepote koju nisu otkrili.

U vremenu sveopšte estetike ružnog oni su pisali o lepoti.

A onda je došao sud. I neočekivana i surova sudska odluka koja govori o tome kakvo nam je sudstvo.

Nacionalna revija „Srbija„ mora da pređe na onlajn izdanje.

„Vaša svetlostiti…“ rekao je fotograf.

„Ako sam svetlost a šta će vam onda blic.“

Zar da fotografijama patrijarha Pavla pljačkju novinare.

Ne znam šta bi mu patrijah Pavle za to rekao.

Ali da je živ siguran sam da bi ga bilo stid i od takvog suda u kojem sede Borisove sudije, i od nesretnog Fotografa koji je odlučio da se sa deset fotografija obogati.

Pa srećno nam bilo.

SPC je garantovala u sudskom postupku da tužilac nema nikaka imovinska niti druga autorska prava nad predmetnim fotografijama. Suđenje još traje.