По опасним књигама и паланачким аутобусима са Бором Ћосићем

„Философија паланке” није ни нејасна ни непрозирна: фингирана тежина је набацивана да би се мистификовала једна сасвим јасна и једноставна ауторасистичка порука.

И онда када је паланачко, искуство обично чини разлику. На пример, чак и ми који смо, како тврди Бора Ћосић, затуцани и имамо мозгове са уским видокругом, пре или касније савладамо градски саобраћај. Некако схватимо и да, иако су на многим аутобусима упадљиво исписани називи банака, унутра не можемо да платимо наше паланачке рачуне.

Књижаре су много подмуклије. Многобројне књиге красе наслови варалице, мамци који не откривају шта нас стварно чека када заронимо у њих. Ту стоји „Мајн кампф” који није „Мајн кампф”, а поред њега је „Философија паланке”, која није филозофија већ досадна идеолошка платформа, манифест интелектуалне згађености забарушен нарамцима натегнутог филозофирања.

Већ легендарна, слаба читаност ове књиге Радомира Константиновића није последица тежине већ празнине њеног текста. Она је писана тако да елитни читалац, незадовољни случајни Србин, стекне утисак да се с муком „пробија кроз текст”, да само захваљујући свом вансеријском, непаланачком уму открива поруку која му каже да је много паметан. Наравно, а то је кључно, она му говори и да је туђ у свом свету, да не дели ништа са наводно непромењивим окружењем у коме је поникао – својим које, у ствари, и није његово.

„Философија паланке” није писана да „опамети” већ да позајми памет. Она није ни нејасна ни непрозирна, већ је привидна, фингирана тежина набацивана да би се мистификовала једна сасвим јасна и једноставна ауторасистичка порука – истакнута у наслову и подвучена поспрдним „с” у речи философија. Зато ова књига углавном и постоји само као наслов и, можда, неколико првих пасуса.

Константиновић подилази главној циљној групи, легитимише њен егоцентрични презир и претвара то јефтино осећање у интелектуални подухват, захтевну мисаону радњу. Зато, иако врца од филозофских гестова и закључака о маси која робује традицији, његова књига није ни феноменолошка. Штавише, упињујући се да фалсификује једну неуништиву и злу, племенску антифилозофију, „Философија паланке” сама постаје антифилозофска или, у најбољем случају, парафилозофска.

Она ништа не открива, само потврђује оно што читалац „зна”, или би желео да сазна, од самог почетка. Филозофирање је уметнуто да не би приметио да, док окреће стране, не иде нигде, да стоји у месту обележеним самодовољним интелектуалним жонглирањем – отуђујућим „идеирањем”. Илузију откровења ствара прва, изузетно ефектна и често цитирана, кетманска реченица: „Искуство нам је паланачко.” У наставку, Константиновић читаоцу упорно говори једну те исту ствар – ти си другачији, твоје искуство није паланачко.

„Философија паланке” је чекић помоћу кога српски нарцис може да разбије културално огледало, убије прво лице множине и поверује да је тиме постао нешто другачије и јединствено, „апатрид” или „космополита”. Антисрпски шовиниста пак може да је искористи као дозволу да уздигнута чела мрзи и дехуманизује непријатеља кога је Константиновић заковао за зло и изузео из историје на начин на који су раније у двадесетом веку таргетирани неки други народи.

Покушавајући да докаже оно што се не сме доказивати и што се не може доказати, аутор не успева да напише ни оно што је са својом памећу можда могао да напише – једну моћну и отрежњујућу филозофију зла. Подсмевајући се филозофији и искуству блатњаве, „апсолутне паланке” завршио је у малодушној, фаталистичкој „философији”, која треба да засени овдашњу другу, ваљда асфалтирану простоту.

Зато, чак и када циљани читалац нешто не разуме, он то схвата као знак да је аутор власан да обзнани истину, доказ да је достојан квазирелигиозне објаве која удара глогов колац у лаку мету, демонизовану балканску нацију и њену културу. Не чуди да је баш Константиновић, неуморни интелектуални прилепак и апологета, истовремено непрозирне и шупље титоистичке диктатуре, желео да створи утисак да његов памфлет садржи езотерично знање. На жалост по аутора, сама намера говори много више од мере у којој (ни)је успео да га прошверцује у текст.

У „Философији паланке” нема езотеричног знања, истине која се с временом открива привилегованим читаоцима. Филозофску фатаморгану ствара чињеница да Константиновић примењује кетман елитисте који, макар подсвесно, осећа неподношљиву тежину поруке коју шаље, страх од дубине цивилизацијског бездана у који гура сународнике „племенског духа”, припросте продукте „застоја историјског развоја” и робове „нагонске једно-образности”.

Ако већ треба да говоримо о филозофима, толико екстремни, не само антинационални већ и антинародни елитизам, на трагу је мисли Леа Штрауса, гуруа неоконзерватизма, која је легитимисала неке од опасних антидемократских тенденција. „У историји политичких идеја, ништа није елитистичкије од поделе на езотерично и егзотерично знање, то јест од идеје да су неки садржаји и типови знања намењени искључиво елитама, а други, симплификовани, широким неодраслим масама”, каже хрватски марксиста Стипе Ћурковић.

Иако подељена, „друга Србија” потврђује да „нису само ученици Леа Штрауса ти који данас своје деловање и облике јавног говора легитимишу тим антидемократским премисама”. Где друго до у одбрани „добре” диктатуре могу да заврше „либерали” који крећу од Константиновићевог схватања да у Србији паланци „нема нити може бити промене” и верују да „паланачки појединац чува паланку” јер се „боји света, изласка у свет”, који је „чиста негација паланке”.

Константиновић у „Философији паланке” користи кетман да би се измицао не толико од своје тоталитарне мисли колико од закључака које она сугерише. Као да је, негде дубоко у себи, био свестан начина на који ће бити инструментализована. Ова књига је деведесетих постала врело наше друге нетрпељивости, која је генетске жртве из националних митова претворила у вечне злотворе грађанских фантазија.

Не чуди да чувари Константиновићеве ватре немају никаквих обзира. „Србију нацификује она сама!”, прокламује Бора Ћосић, говорећи о Србима који су „допузали из блата и брлога, са севера”. „Оно што нам треба, то је цивилизованост”, поручује, и то илуструје тврдњом да је српски фудбал – шутирање глава убијених Бошњака. „Ништа не вреди што имаш Црњанског и Константиновића, што имаш Пупина и Милутина Миланковића, ето оне звери у Босни и његовог слободног ударца.”

За разлику од градског саобраћаја, где се пре (несрпских) фудбалских утакмица тешко сналазе многи паланчани, у књижарама умеју да се изгубе чак и космопoлите забашуреног етникума. Много је лажних наслова, па се преваре ти врли случајни Срби глазирани као апатриди, на пример наш други Ћосић, писац са националном, или биће то нацистичком, пензијом. Можда је побркао прави „Мајн кампф” и лажирану „Философију паланке”. Или су, можда, две књиге много сличније него што верује. Нажалост, искуство, чак и када није паланачко, понекад не чини разлику.

Зоран Ћирјаковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: