Pobednik

Piše: Mišo Vujović

Kratak je put od silnika do mučenika. Od uzvišenog do zgaženog. Od obožavanog do omraženog. Od vožda do sužnja. Od predsednika do stradalnika. Takva ostrašćenost, svojstvena plemenskim zajednicama vekovima je prisutna na našim, prostorima.

Srbi, istorijski najmoćniji i najsuperiorniji narod, u okruženju, prednjače u odstrelu vođa i gospodara.
„Imali pa ubijali“, reći će Srbin, Hrvatu.
„Masa je nemilosrdna kada oseti slabost pojedinca. Kako u kući tako u državi. Svi, kao vukovi vrebaju onemoćalost, vođe čopora. Deca, i pojedini ukućani se izruguju sa zanemoglim dedom, ratnikom i domaćinom, pred kojim se dok je bio u snazi nisu smeli prekrstiti. Pučina najbolje razume jezik sile,“ grmi Nenad s ravne Romanije.

Nemoć tragičnog junaka ove priče, odvažnog i superiornog u mnogo čemu, čučala je i u „genijalnosti“ njegovih ukućana i otelotvorenoj u ambicijama da, po ugledu, na familije latinoameričkih i afričkih autokrata dominiraju raznim sverama života. Supruga Mirjana, je svoju komesarsku nadmoć iz senke, ozvaničila osnivanjem Jugoslovenske levice, čiji će pipci uspeti da razore, do tada neprikosnoveni SPS – partiju nastalu transformacijom Saveza komunista.

Na pozornicu moći Slobodan Milošević je došao, na talasu buđenja naroda. Ni on, poput većine, nije izneverio tradiciju, srpske politike, da prinose na žrtvenik, kumovu glavu.
Jedna parola „Niko ne sme da vas bije“, vinula ga je u vrh moći. Samouveren, intiligentan, energičan, pomalo prkosan i provokativan, otvorio je novu stranicu srpske istorije. Krvavu i tragičnu.

Okuražio je kosmetske Srbe, obezbedivši, delu tog korpusa, još jednu deceniju privilegija na obećanoj zemlji.
Ganuo ga je taj plač stare Srbije i nož duboko zabijen u samo srce Kosovskog mita, još od Tita, Pere Konja i ostalih čuvara bratstva i jedinstva. Nažalost, kasno je razumeo da se Kosmetski gambit rešava privilegijama albanskim prvacima i dugoročnim strategijom, ekonomskog jačanja osipajućeg srpskog stanovništva.
„ Na Kosovu nisu samo Albanci problem“, požalio se svojevremeno Momiru Bulatoviću. Veštački je, uspeo da umiri Albance, Vojvodinu da prigli, ali zla kob raspada Jugoslavije, razgoropađeno se nadvila nad njenim građanima. Slovenija i Hrvatska, potpomognute Vatikanom i Nemačkom, već su kopale grobnicu države nastale posle Velikog rata na žrtvama milion i dvesta hiljada Srba.

Nije imao takta kako da spreči tragični raspad zemlje sagrađene na temeljima dve srpske kraljevine i vekovnom snu o ujedinjenju potlačenih jugosovenskih naroda. Još manje je smeo da ignoriše neoustaške parole „ Srbe na vrbe“ i reprizni scenario nastavka Drugog svetskog rata. Nakon Hrvatske buknula je Bosna, a On je i dalje pokušavao da oživljava mrtvaca, spašavajući Jugoslaviju, zlu kob naših predaka, našu ali i njegovu.

Nakon Bosne mirotvorci su istim fitiljem zapalili Kosmet. Ponovo su nam, bombama razarali zemlju, ubijali civile, „raspamećivali“ kasetnim bombama i osiromašenim uranijumom. Narod se ujedinio u odbrani otadžbine.
„Gađite ih dok se ne otrezne“, poručivali su njegovi oponenti pod paroom „Za spas Srbije“.
Epilog misije „spašavanja Srbije“ započete bombardovanjem, nastavljene smenom Slobodana Miloševića, je rasprodaja preduzeća, privredno obogaljena, vojno i bezbedonosno razvaljena, razbijena i prezadužena Srbija.
Tranzitivna, post Miloševićeva Srbija, zgažena i denacifikovana sa surovom hipotekom odgovornosti ne samo za raspad Jugoslavije već i za NATO bombe prosipane po civilnim ciljevima, postala je bleda senka zemlje koja je 78 dana natčovečanskim naporima i za strance, zadivljujućom doktrinom prkosila NATO alijansi.

Nove dosovske vlasti se utrkuju u prihvatanju krivice. Krivi smo i što smo se uopšte suprostavili takvoj sili. Što im je PVO srušila nevidljivog i na desetine moćnih bombardera. Stoga je, dodatno trebalo ponizili Miloševića i hapšenjem i odbranom. Vrhovnog komandanta ostavili su gotovo svi osim porodice i nekoliko prijatelja. Tek tada je postao svestan pogubnosti sopstvene kadrovske politike. Izdali su ga ljudi kojima je bezrezevno verovao!
Od generala, šefova tajnih službi do pihtijastog predsednika Srbije koji je, tvrde upućeni profitirao, na obnovi jedne svetinje, van Srbije, devedesetih godina prošlog veka. Umesto vojske i policije branila ga je paraudbaška grupa nekoliko dobrovoljaca i par odmetnutih policajaca.
Hapsio ga je nezajažljivi premijer, našmrkani i nesvršeni dramaturg, zalizani i isfrustirani kelner, zvani „lakirana bubašvaba“, nemušto – dezorjentisani ministar policije sa egzotičnim nadimkom iz detinjstva – „majmunče“.

Cema alias Legija, čedo Miloševićeve tajne službe predvodiće kombinovani tim krimosa i komandosa.
Filmski! Scenario, dostojan Frensisa Forda Kapole.
Osudili su ga bez suda, izujedali ga, kukavički kao čopor gladnih pasa, ponizili su ga unižavajući državu i na kraju kao razbojnika isporučili inkvizitorskom sudu osnovanom za pravni odstrel srpskog naroda – kolektivno odgovornog za stvarna i isfabrikovana nepočinstva pojedinaca.

Bespolni – anacionalni Beograd je likovao, krug dvojke slavio, narod je posramljeno nosio mučninu još jednog veleizdajničkog čina takozvane demokratije u povoju. Građani su, uplašeno ćutali. Podjednako i oni sa osećanjem gađenja i kolektivne poniženosti i njegovi prijatelji i partijski drugovi. Izdali su ga policijski i vojni generali, neki, u grčevitom pokušaju da prodajući njegovu, spase sopstvenu, glavu. Ali samo za kratko. Slobu su ispratili u istoriju sebe na deponiju. Pihtijasti Milutinović, nadobudni Pavković, neotesani Ojdanić bespolni Koštunica, razni Lukići, Milenkovići, Đorđevići…
Prethodno su mu, radi mirne primopredaje vlasti, jemčili, da ga neće isporučiti Haškom tribunalu. Vojislav Koštunica mu je pismeno garantovao. I slagao ga je, pilatovski perući ruke, kada su ga deportovali u Hag. Tužno samoubistvo principa jednog legaliste. Svemu je prethodilo povlačenje vojske ispred vile „Mir“ na Dedinju. Naredbu je izdao novi vrhovni komandan V.K.
Koštuničina vlada je kasnije, uspostavila redovnu liniju do Haga, isporučujući „dobrovoljno“ visoke vojne i policijske starešine. Ipak titula najagilnijeg Haškog saradnika, pripašće Borisu Tadiću, predajom Hagu, Karadžića i Mladića.
Slobu su u Hag, dopremili vezanog, sa rukama na leđima. I ne sluteći da će ga te lisice uzdići, a njih zgaziti, pred licem istorije. Prvi antiglobalista sveta, koračao je mirno i samouvereno.
Haški kazamat, opraće njegove grehe i prema sopstvenom narodu. Ne opterećen okovima porodice, i hipnozom iracionalne supruge, Milošević će Hagu, odigrati najbriljantniju rolu života. Za sebe, za srpski narod, za istoriju, za sve slobodoumne građane sveta. Uspeće, kao pravnik da dominira, da demistifikuje i razobliči mnoge laži o Srbima, kao čovek da pokaže gospodstvo, kao političar državničku mudrost, kao zatočenik dostojanstvo. Njegovi dželati su već odavno zaboravljeni. Koštunica se vratio pod okrilje sopstvene beznačajnosti. Ostaće upamćen po godinama koje su nam progutali Šojići. Đinđiću je, uz pomoć zapadnih službi presudila ona ista grupa razbojnika pod fantomkama koja je te martovske noći 2001. pod lažnom optužnicom Miloševića pokušala da otme i smesti u Centralni zatvor. I tu je predsednik, čije političke stavove nisam delio, još manje podržavao, pokazao dostojanstvo i sa mirom pravednika, svestan da je atmosfera na ivici krvoprolića, pristao da ga sprovedu do Centralnog zatvora.

Dok po portalima, čitam najave nove serije „Porodica“ o hapšenju Slobodana Miloševića, poslednjeg političara sa ozbiljnim državničkim insignijama, čoveka o čijoj će ulozi suditi pokolenja, nepristrasna i neinficirana pseudo izvorima, anti-srpskom propagandom i kolektivnom histerijom zapadnih medija, razmišljam o razmerama drame te slojevite nesrećne i tragične ličnosti, ne poražene agresijom NATO alijanse, ali ponižene besprizornošću takozvanih demokratskih vlasti koje će državu obezdržaviti, njenu imovinu opljačkati, narod odnaroditi, stanovništvo svesti na bezličnu masu bez dostojanstva.
Sredinom 2004 godine, kada je Helen Ranta, šef međunarodnog forenzičkog tima u Račku, potvrdila moje navode iz knjige „Masakriranje istine“, korišćene u više navrata u Haškom tribunalu, „Večernje novosti“, kao feljton objavljuju celo poglavlje o tom događaju koji će, kao medijska priprema, prethoditi bombardovanju SR Jugoslavije.
„ Prenosim ti pozdrave i zahvalnost predsednika Miloševića“, saopštava mi uzbuđeno ženski glas sa druge strane žice.
„Ovo je sjajno, teze su ti potkrepljene ozbiljnim dokazima, predsednik Milošević je oduševljen“, nastavlja Bojana Isaković, autor prve velike izložbe o jasenovcu i član tima za odbranu Slobodana Miloševića u Udruženju „Sloboda“.
„Prijatelj suda, Branislav Tapušković je takođe koristio tvoju knjigu“,dodaje uzbuđeno.
„Znam, već su, mojoj majci dušebrižnici. poslali muštuluk da ću i ja u Hag. A vreme je da nakon toliko rata uđem u istoriju“, odgovaram sa smehom.
„Predsednik zna da si bio protivnik njegove politike i tim više je smatrao za obavezu da ti isporuči zahvalnost“.
Zahvaljujem se, uzvraćam pozdrave sa molbom da mu prenese poruku :
„Pozdravi gospodina Miloševića, reci mu da mi imponuje njegova pravna superiornost i dostojanstveno držanje u Hagu. Želim mu da pobedi taj inkvizitorski provizorijum i da dođe da mu sudi narod na. Svoj narpd je, najviše i najbolnije zadužio…“, uzvraćam mirno.
Nastaje tajac. Uzdah. Pitanje.
„Zašto da mu se sudi. Herojima se nikada nije sudilo?“, odbrusi, ova hrabra i razborita žena.
„On se u Hagu brani briljantno. Tamo se u njemu probudio Srbin, a onemoćao Jugosloven. Da je takve intervale svesti imao u vreme svoje neograničene moći, niti bi on završio u Hagu, ni Srbija na kolenima“.