Podela Kosova – Najbolje rešenje ili rešenje da nas proklinju pokoljenja?

U albanskoj javnosti i medijima se poslednjih mesec dana sve više mogu pročitati naslovi o ozbiljnim zakulisnim radnjama između Srbije, Albanije i Kosova, i zajedničkoj diplomatskoj ofanzivi o konačnom rešenju statusa Kosova – podeli Kosova na srpski i albanski deo. Koliko se čini po mlakim reakcijama, ni najveći deo međunarodne zajednice ne bi imao ništa protiv takvog rešenja, koje bi im jednom za svagda skinuo sa dnevnog reda pitanje Kosova i Metohije. Ne jedanput se u našoj javnosti čulo da je to najbolje rešenje kom možemo da se nadamo.

Koreni zablude

Koreni zablude da je podela Kosova i Metohije najbolje rešenje vuku korene od Dobrice Ćosića. U vreme kada je on prvi put izašao sa tim predlogom, postojala je SFRJ, sa moćnim službama koje su radile na tome da se KiM u celosti odvoje od Srbije i time je oslabe. U tim trenucima, situacija je zaista bila „daj šta daš“. Međutim, situacija se od tada promenila, a logika i retorika onih koji to rešenje podržavaju, ostala je ista. Dobrica Ćosić, iako nosi mnoštvo nesumnjivih zasluga za srpski narod, tvorac je i jedne potencijalno vrlo pogubne zablude – da je rešenje podele Kosova i Metohije između Srba i Albanaca najviše i najbolje što Republika Srbija ikad može da dobije.

Međutim, koliko je to rešenje zaista dobro za Srbiju i Srbe koji na KiM žive? Da bismo stvari sagledali do kraja, moramo ih pogledati iz tri ugla – albanskog, međunarodne zajednice i srpskog ugla.

Albanski ugao

Albanci na Kosovu i Metohiji su u potpuno haotičnom stanju. Nema nezavisnosti, makar ne one kojoj su se oni nadali, nema vizne liberalizacije, polako presušuju i strane donacije, a nezaposlenost je, prema njihovim zvaničnim statistikama, oko šezdeset procenata. Demografija im je u katastrofalnom padu, sa tendencijama da će  se tako nastavi, a iseljavanje je i bez vizne liberalizacije masovno. Brojka od 1,8 miliona ljudi, koliko ih na KiM nikada nije živelo, je rezultat ogromnih manipulacija na popisu iz 2011. godine, kada su upisivani i ljudi koji na KiM odavno ne žive ili nikad nisu ni živeli. Pored toga, ta brojka, koliko god da je uvek bila nerealna, prema sadašnjim migrantskim i demografskim tokovima među Albancima, deluje kao fantazija koja se nikada neće ostvariti.

Albansko društvo na KiM je u predkonfliktnom stanju. Izgubili su značajan deo podrške međunarodne zajednice koja ih je videla kao prevrtljive, nepouzdane i nesposobne da izgrade održive institucije. Socijalna situacija ih pritiska i na površinu izbacuje one sa radikalnom retorikom i nastojanjima. Zbog zamršene strukture podele vlasti na KiM između formalne – centralne, i realne – vlasti na terenu, institucije ne mogu da funkcionišu, što je sve očiglednije. Zamršena struktura podele vlasti je i jedan od razloga zbog kojih se rešenja iz Briselskog dijaloga ne sprovode uopšte ili se sprovode samo parcijalno, i jedan od razloga iz kog se ne može očekivati da nam iko može garantovati sprovođenje bilo kojih dogovora koji se postignu.

To je društvo u opadanju, čak i na srednji rok. Dugoročno, radi se o društvu koje nema šansi za opstanak ukoliko se nešto drastično ne promeni, i to u narednih 5 godina, za šta postoje izuzetno male šanse. Drugim rečima, radi se o društvu koje nije stabilno, nema snage da sprovede ni ono što je već dogovoreno, a o nekim dugoročnim planiranjima nema ni reči.

Ugao međunarodne zajednice

Međunarodna zajednica, a posebno najveći deo Evropske Unije, je umorna od kosovskog pitanja. Pored umora, imaju svojih nagomilanih problema, kojih se neće osloboditi u skorije vreme. Njima bi u ovoj situaciji odgovaralo bilo kakvo rešenje oko kog se saglase obe strane, pa sve i da je to rešenje da se u potpunosti vrati srpski suverenitet na KiM. Posle uloženih dvadeset godina i ogromnih resursa, nisu uspeli da od KiM naprave iole stabilno ili održivo društvo, i ne žele da se tu zadrže više nego što bi morali. Sa izuzetkom SAD i donekle Nemačke, koje i dalje imaju snage da se ovim pitanjem bave, ostale članice međunarodne zajednice ne bi imale ništa protiv bilo kakvog dogovora između predstavnika Srbije, Albanije i Kosova. Sve ovo pod uslovom da to ne ometa mir u regionu, odnosno da taj dogovor nema posledica na status Bosne i status Makedonije, jer ne žele da se umesto jednog otvore još dva ili više novih problema u regionu.

Srpski ugao

Srpski političari, najveći broj intelektualaca, a i veliki deo naroda, smatraju podelu KiM najboljim rešenjem koje se može izvući. Pored toga što bi Srbija ponovo uspostavila suverenitet nad severom KiM, u pregovorima bi se obezbedile garancije za Srbe i Srpsku Pravoslavnu Crkvu južno od Ibra, a u igri je i otvaranje pitanja Republike Srpske. Pored toga, Srbija bi bila na ubrzanom kursu ka EU. Međutim, ovo je sve daleko od realnosti i plod je kratkoročnog posmatranja stvari, zabluda koje korene vuku još iz bivše Jugoslavije, kao i nerealnog sagledavanja trenutne situacije.

Na prvom mestu, pitanje Republike Srpske bi se otvorilo, ali nikako u paketu sa rešavanjem situacije na KiM, jer je stav međunarodne zajednice u tom pogledu kristalno jasan. U toj situaciji, kada je situacija sa KiM završena, svako dalje otvaranje pitanja Republike Srpske bi bilo u pravcu unitarizacije Bosne i Hercegovine. Opravdanje za nedozvoljavanje nove promene granica bi bilo jednostavno: podela Kosova bi bila rezultat volje obe strane. Volje kakve u BiH ne postoji. Ukoliko bi se kosovsko pitanje zatvorilo, sledeće na „evropskoj agendi“ Srbije, koja je garant Dejtonskog sporazuma, bi bio „neodrživ“ status Republike Srpske, koja koči napredak BiH ka EU i NATO. Razmena teritorija na celom Balkanu ne dolazi u obzir, jer međunarodna zajednica neće da prihvati samostalnu muslimansku BiH, i neće, makar još uvek, da otvara pitanje federalizacije i rasparčavanja Makedonije. Srbi preko Drine, od kojih mnogi zdušno guraju ovu priču, ne bi od nje dočekali bilo šta dobro, jer, makar za sada, ne postoje šanse da se dozvoli cepanje BiH.

Srbi sa Kosova i Metohije bi nestali. I oni severno i oni južno od Ibra. Oni južno od Ibra bi, zajedno sa SPC, bili izloženi novom krugu pritisaka, a kada bi jednom pitanje Kosova postalo za međunarodnu zajednicu „rešen problem“, niko se više ne bi osvrtao na bilo kakve garancije koje su date u pregovaračkom procesu. Za to imamo i primer Srba u Republici Hrvatskoj, čija je sudbina, pored garancija iz Erdutskog sporazuma, poznata. Jednom kada bi Srbija priznala nove granice, izgubila bi svako pravo da reaguje bilo kako, sem saopštenjima i diplomatskim notama, na koje se niko ne bi osvrtao.

Severno od Ibra, prvo bi nestali političari i biznismeni koje trenutno podržava Republika Srbija, jer bi u novim okolnostima njihov uticaj bio nesrazmeran važnosti teritorije na kojoj drže vlast i moć. Izgubili bi se svi fondovi namenjeni Srbima severno od Ibra, i sva mesta severno od reke Ibar bi postala varošice bez ikakvog realnog značaja. To bi od tih mesta napravilo varošice bez ikakve ekonomske perspektive, poput mnogih u Srbiji, što bi dalje dovelo do ubrzanog iseljavanja ljudi koji bi svoju sreću potražili drugde. Sve ovo bi, u nekom periodu od dvadestak godina, dovelo do toga da na podeljenom KiM, i severno i južno od Ibra, Srba više ne bude, a da kulturna baština Srpske Pravoslavne Crkve bude u stanju stalne ugroženosti, jer bi garancije za njen opstanak, kao što je već pojašnjeno, ostale mrtvo slovo na papiru jednom kada se Kosovo izgubi iz fokusa međunarodne zajednice.

Na kraju, šta bi dobili Beograd i centralna Srbija? Dobili bi kratkotrajno slavlje „istorijskog rešenja kosovskog čvora“, dobili bi hrpu obećanja za brži put ka EU, i to je sve. Već sutradan, shvatili bi da nisu dobili nikakve garancije od strane Saveta ministara EU, koje je jedino telo sposobno da takve garancije pruži. Zatim, suočili bi se sa tim da na putu ka EU moraju da se ispune i ostala poglavlja, pre svega poglavlje 23, koje će nam ulazak u EU odložiti makar za sedam do osam godina. Dalje bi se suočili sa činjenicom da u EU ne postoji realna želja za proširenjem u doglednom periodu. Dalja uslovljavanja bi se ticala statusa Republike Srpske u BiH, odnosa sa Rusijom, ali i Kinom, a komšije koje su u EU već spremaju podugačak spisak zahteva. Na kraju, Srbija će, sa Kosovom koje je deo Ujedinjenih Nacija (samostalno ili kao deo Albanije) sigurno moći da očekuje i tužbu za genocid i još neke postupke koji će se protiv nje povesti, što nije ništa nepoznato, jer su kosovski političari i do sad tražili puteve da tu tužbu podnesu.

Podela Kosova i Metohije, ma koliko kratkoročno bila privlačna našoj strani, dovela bi samo do poništenja skoro celog dvadesetog veka, i svih žrtava koje smo dali. Iako tako na prvi pogled ne izgleda, radi se o najgorem mogućem rešenju, koje bi značilo ne samo kraj Srbije na Kosovu i Metohiji, već i kraju postojanja Srba na Kosovu i Metohiji. Iz te perspektive, čak i trenutni status pregovora oko rešavanja tehničkih pitanja, sa ostavljanjem rešenja konačnog statusa po strani, dugoročno je daleko bolje rešenje. Uporedo sa tim rešenjem, postoji i mnoštvo stvari koje se u međuvremenu mogu uraditi, o čemu možda nekom drugom prilikom, i na drugom mestu.

Dejan David, Patriot