Podgorica via Nica

Piše: Emilo Labudović

Narod je čudo. Velika, nedokučiva tajna. Mirna rijeka koja se sporo vuče istorijskim meandrima, spremna da začas naraste u nezaustavljivu bujicu koja pred sobom nosi sve. Narod može da ćuti, može da trpi, da robuje, ali zna i da progoviri, da zagrmi, da zbaci lance i okove i one koji su ga tlačili baci pod noge.

Narod je čudo.

Oni koji ne vole fudbal, a uz to ne navijaju za „Partizan“, i pritom su, nezadovoljni rezultatom, prebacili na neki drugi program, ostali su uskraćeni za jednu veličanstvenu sliku. Sliku dostojnu najljepših i najtoržestvenijih trenutaka uspona čovječanstva. Bilo je to nakon utakmice „Nica“ – „Partizan“, odigrane pred punim stadionom, u četvrtak uveče. Za razliku od divljanja navijačkih hordi širom evropskih destinacija, u Nici ni prije a ni za vrijeme utakmice ne da nije bilo nereda već ni ružnih skandiranja i psovki. Jer, navijači „Nice“ pamte trojicu „Partizanovih“ fudbalskih pečalbara koji su dali veliki doprinos slavi i uspjesima kluba. Jedan od njih, centarfor Nenad Bjeković, proglašen je najboljim igračem „Nice“ u dvadesetom vijeku, a to se lako ne zaboravlja.

Ali, nije to međusobno uvažavanje, kojeg bi, da je sreće, trebali da ima na svim stadionima, ono što je ovu utakmicu promovisalo u vanredan sportski i društveni događaj. Ono najljepše desilo se na kraju, kad su akteri utakmice već bili napustili teren. Propisi UEFA, naime, nalažu da gostujući navijači moraju ostati na tribinama sve dok se domaći ne raziđu, kako bi, potom, uz pratnju policije, bili i oni otpraćeni. Ali, dok su se svjetla reflektora polako gasila, na suprotnoj tribini ostala je velika grupa domaćih navijača. I tada se desio narod, to čudo nad čudima.

Poznato je da je zvanična Francuska priznala secesiju Kosova i da se predsjednik Makron priključio onoj grupi evropskih moćnika koji danonoćno vrše pritisak na Srbiju da se pomiri sa faktičkim stanjem i prizna gubitak dijela sebe. Ali, narod je uvijek nešto drugo, nešto više i ne poklapa se bez ostatka sa onim što u njegovo ime govore i rade. Tako se u četvrtak veče, glas iz Jelisejske palate uopšte nije čuo na tribinama „Alijans rivijere“, fudbalskog hrama „Nice“. Čulo se nešto drugo, čuo se glas naroda. Kada u navijači „Partizana“ sa svojih mjesta počeli da skandiraju: „Kosovo“, sa druge strane, kao eho, odjeknulo je gromoglasno: „Srbija“! Francizu svih boja, bili su oni Francuzi za koje Srbe veže neraskidivo vjekovno prijateljstvo, kovano u najtežim mukama za oba naroda. I tako, „Kosovo – Srbija“, punih pet minuta, a onda isto toliko dug obostrani aplauz. Na izlazu iz stadiona policija nije mogla i nije imala potrebe da razdvaja navijačke grupe.

Nekako u to isto vrijeme, 1500 kilometara dalje, u Podgorici, čiji je establišment takođe priznao lažnu kosovsku državu, nekakav Savo Kentera je organizovao i sprovodio „lov na vještice“, valjda se spremajući za onu manifestaciju koja biva 31. oktobra, jer tamo neki Srbi vole Srbiju a ne vole Kurtija (i ostale kurte i murte), očijukaju sa Rusijom, na šta ih je svojm testamentom obavezao još Sveti Petar Cetinjski, i baš ih je briga za Makrona, Šmita, Bajdena, Džudi i ostale dirugente. A to u Savovoj Crnoj Gori ne može. Savu je rečeno, Savu je naloženo: no pasaran! A kad mu se kaže, debelo plaćeni (i sve deblji) i kupljeni Savo i „savovići“ skaču kao mahniti, spremaju hapšenja, montiraju državne udare, izgone iz države. Jer, Savo je pas – čuvar u toru kojim je ograđena Crna Gora. Nekad, od tih istih „prijatelja“, bodljikavom žicom, danas NATO tarabama.

Glas iz Jelisejske palate, koliko god autoritivan, nije se čuo u Nici. Čuo se narod. Ponosni francuski narod. Onomad, tačnije u nedelju, oglasio se i narod Podgorice i glasno rekao da mu je, konačno, dosta Sava i „savovića“, ali izgleda da Savo još nije čuo taj glas. Nije čuo ili se stavio u ogluške pa se samozavarava da još traje njegovo. A i šef mu isto tako. Kao retardiran, vergla jednu te istu: Rusi, Srbi, državni udar… i prijeti da će on i niko drugi sačuvati Evropu i NATO tor oko Podgorice.

Ali, rekoh, narod je čudo. Zna da trpi i da istrpi, ali kad ustane i kad progovori – rečeno je. Još samo da neko obavijesti Sava i gazdu mu, ili da im makar kupi – slušalice.