Pokajnik

Piše: Mišo Vujović

Šta je istina samo Svevišnji zna. Nekada očigledna činjenična i jasna samo prestavlja maglovite pramenove suštine. Obično hvatamo epilog ili kraj. Kao poraz ili pobedu. Embrion epiloga je obično nedokučiv za sud i obične smrtnike. Sve je zapisano. Taj sudbinski zapis niko nije uspeo da promeni.

Čitam razne komentare o Žarku Lauševiću, velemajstoru glume – odličnom piscu. Čitam i prisećam se početaka ovog darovitog i kurčevitog čoveka kome je plahovita narav priredila traumatičnu životnu dramu, javni progon, linč, robiju, izgnanstvo, godine straha i kajanja.

“Godina prođe dan nikada”, misao njegovog sapatnika na robiji ubice – osvetnika Nikole Kaluđerovića, naslovila je knjigu pokajnicu, ispovest u pero dvostrukog ubice u to vreme zvezde u usponu Žarka Lauševića, nad čijom je upropašćenom karijerom lamentirao jedan deo javnosti, dok je drugi tražio njegovu glavu, tretirajući taj nesrećni čin kao posledicu bahate i nasilne prirode mladog čoveka opijenog slavom.

Masa je, naročito, surova prema javnim ličnostima kada su u nemilosti. Linč javnosti nabijene senzacionalizmom je neminovan! Društvo se brzo podelilo u odbrani glumca i osudi ubice.

Jedni i drugi su se pitali šta ga je nateralo da pripaše oružje?

Činjenica je da mu je prećeno zbog predstave o Svetom Savi u Jugoslovenskom dramskom pozorištu koje će deceniju posle te skandalozne drame goreti kao lomača. Sigurno da se osećao nebezbedno u zemlji čiji vulkan neraščišćenih računa je uveliko iz svog grotla izbacivao vreli pepeo mržnje.

Tog leta, rat je besneo u Bosni a inflacija u osakaćenoj Jugoslaviji. Spaloj na onome što je trabala biti 1918. Srbija i Crna Gora u etničkim granicama.

Činjenica je, takođe, da je pod uticajem alkohola dominirala njegova arogantna narcisoidnost ali ne i sklonost nasilju.

Fakat je da pištolj za pojasom predstavlja ključ za tragediju.

Svoju i tuđu.

O tome mlad čovek nikada ne razmišlja.

Poznati patolog i forenzičar Zoran Stanković mi je jednom prilikom,skraja devedesetih, rekao:
“Da sam ja veštačio dobio bi smrtnu kaznu. Žarko je bio poznata ličnost, tako da je pritisaka bilo sa obe strane”.

Teško je biti sudija u takvim košmarnim okolnostima gde đavo umeša prste.

Ako su ih napali njega i brata mogao je da im puca u noge, pomišljao sam. Dva mladića su ubijena treći ranjen u zadnjicu i testise.

Bežao je. Dakle, prekoračenje nužne odbrane. Na to je hteo da ukaže Zoran.

Da, ali ko je u tim trenucima hladnokrvan i svestan da protivnika treba onesposobiti ali ne trajno – uzimajući mu ono što mu je Bog dao. Život!

Listam ponovo stranice natopljene suzama, krvlju, patnjom, ali i humorom. Stičem utisak da se ispoveda pred Bogom.

Štivo je uverljivo kao i njegove uloge.

Jedan mladi glumac kaže da Žarka jako uvažavaju kolege. Kao kolegu i umnog čoveka. Ožiljak na duši za razliku od onog na telu uvek boli.

Zreo je. Prosvetljen patnjom, uravnotežen mudrošću – primoran da se suoči sa sobom, bez srdžbe i kuknjave, napisao je potresno štivo. Uverljivo i snažno.

Ispovest.

Ispovest nas sačekuje pred vratima večnosti.

Bog voli pokajnike!