Пола века Културне револуције: Велики повратак Кине на светску сцену
1 min read
Насупрот социолошким клишеима о протестантским вредностима које су биле главни фактор развоја капитализма на Западу, капиталистичка рестаурација у Кини своју идејну подлогу проналази у наслеђу конфучијанизма. Западњачком идеологему људских права, економски све више супериорна Кина супротставља тобоже аутентичне источњачке вредности колективизма и самоодрицања које треба да послуже као темељи изградње националног идентитета
Како Кина (претпоставља се) постаје све моћнија и почиње да се намеће као сила у читавом свету, имамо пуно право да преиспитамо њене универзалистичке тежње и колико је способна да осмисли неку нову глобалност. Појам универзалности у себи садржи врло познати парадокс – она је све само не универзална. Говорећи о њој из кинеске перспективе, та њена проблематична природа већ у почетку излази на видело.
Док се универзалност људских права појавила као производ просветитељске филозофије, која заступа „тријумф разума“, универзалност на кинески начин везује се за одређено поимање цивилизације као средишта (зхонг) које шири цивилизованост према периферији. Присетимо се да Кина саму себе назива, односно да од својих суседних сателита тражи да је називају „средишњом земљом“ (Зхонг гуо) или „Средишњим царством“ у западњачким терминима. На космолошку, готово мистичну репрезентацију моћи једног владара надоградила се стварност царске власти, која се од ИИИ века пре нове ере темељи на све софистициранијој и административној организацији државе.
Током више од два столећа, „Кина“ је била једина земља која не само да се сматрала средиштем света, већ је тај свет и била: до почетка XX века кинеско царство се радо називало „све што је под Небом“ (тиан xиа), којим влада Небески Син (тиан зи). Бројни записи из канонских извора поткрепљују такву саморепрезентацију Кине, као средишта које исијава цивилизацију. У Конфучијевој Књизи ритуала налазимо опис Небеског Сина с престолом у средишту четвороугла који су феудални принчеви обликовали према космолошкој слици Земље, а који споља, с четири стране света, окружује већи четвороугао „варварских“ племена – они нису издвојени на основу етничке припадности, већ због непознавања ритуала, односно цивилизованих обичаја (свакако, искључиво кинеских).
Изгледа да се с таквом репрезентацијом, иако потпуно симболичном (осим ако је то управо због њене симболичне природе), поклапала империјална идеологија током две хиљаде година свога постојања. Још у време утемељујуће династије Хан (206. п.н.е. – 220. н.е.), која је на источном крају евроазијског континента успоставила паx синица у исто време када је на њеном другом крају наметнут паx романа, свеприсутна је била изрека која је наликовала политичком слогану: „Хановци уједињују све што је под Небом“. Та династија ће интензивирати уједињавање кинеске територије које је 221. п.н.е. повео први цар Ћин Ши Хуанг и које ће потрајати четири века те дати име кинеској цивилизацији, језику и ономе што се према савременој подели назива „доминантним етносом“, односно некој врсти националног идентитета.
У геополитичком смислу та сила симболичког сјаја представља следеће: такозвани синизирани свет који покрива читаву источну Азију око кинеске територије у ужем смислу, тј. Кореју, Јапан, Вијетнам, али и остале културе које су, до одређеног ступња и у различитим тренуцима у историји, биле под утицајем Кине. Тај утицај огледао се у позајмљивању њеног писма, структуре власти, бирократског модела, поимању друштвене хијерархије или усвајању одређених религијских форми које су настале у Кини или их је она асимилирала – мисли се, у првом реду, на будизам, који је дошао из Индије, али је у потпуности синизиран током VII и VIII века.
С друге стране, сваки пут када би неко задирао у кинеску територију, па чак и током инвазија и читавих раздобља „варварске“ окупације, владала је идеја да ће се ти варвари на крају променити и постати део кинеске цивилизације. Такве сценарије потврђује и историја, понајпре судбина монголске династије Јуан (1264-1368) и манџурске династије Ћинг (1644-1911). Тек почетком XИX века кинеско царство почело је да шаље дипломатске представнике у друге земље и да им се обраћа као равноправнима – дотад је познавало само систем данака (који је периферија плаћала средишту као чин оданости).
Тек су спонтани напади западњачких сила, почевши с Опијумским ратовима (1) (1840-1860), заиста приморали Кину да почне да доживљава саму себе као обичну земљу или једну од бројних нација. Њено саморазумевање као заправо једине светске цивилизације било је, међутим, тврдокорно. У време једне од последњих владавина манџурске династије, 1898, образовани слој је први пут у читавој историји царства започео политичку реформу, поставивши темеље за уставну монархију према јапанском моделу из времена Меиџи рестаурације (1868-1912). Међутим, њихов вођа Канг Хаивеи (1858-1912), поткован класицистичким образовањем, темеље свог реформизма проширио је на конфучијанске изворе и универзалистичку утопију укорењену у тој традиционалној перспективи.
Тај покушај реформе завршио се фијаском. Док је Јапан од 1868. успео да направи заокрет створивши – великим делом против кинеског универзализма – национални идентитет, Кина је 1898. пропустила своју прилику. Наставила је да се позива на канонску традицију која је спречавала успостављање праве националне државе. Тај неуспех оставио је празнину у политичкој конструкцији коју су револуције XX века узалуд покушавале да попуне и коју културалистичка опција није успела да надокнади.
У првом плану те опције изразито је проблематично питање преживљавања конфучијанизма у друштву које жели да буде модерно. Конфучијанизам (требало би још појаснити шта подразумева тај западњачки неологизам) током две хиљаде година давао је идеолошки и институционални темељ царском режиму који је коначно нестао тек 1911. У том смислу је конфучијанско наслеђе, које је у модерно доба проглашено одговорним за назадовање Кине и перципирано као извор свих зала, било посебно на мети иконокластичког покрета од 4. маја 1919, пропраћеног повицима: „Доле Конфучије и његови следбеници!“ Затим је систематски уништавано између 1966. и 1976, за време Културне револуције, што је кулминирало 1974. кампањом „критике против Лин Биаоа и Конфучија“. Како, дакле, објаснити чињеницу да је упркос свему од краја седамдесетих година прошлог века тај исти конфучијанизам постао покретач економског узлета Јапана и „четирију малих змајева“ (Јужне Кореје, Тајвана, Хонгконга и Сингапура) те чак, према речима одређених вођа познатих по ауторитарности, кључни адут дискурса о „азијским вредностима“?
Филозофска легитимација тржишног ауторитаризма
Од почетка осамдесетих година XX века грозница конфучијанских вредности завладала је Народном Републиком која је настојала да изађе из маоистичког доба и Културне револуције.(2) Из те деценије два датума су се очувала као симболична. У Пекингу је 1984, под покровитељством највиших власти Комунистичке партије, основана Конфучијева фондација. Затим је 4. јуна 1989. обележена крвава репресија над студентским продемократским покретом на тргу Тјенанмен, док је, само неколико месеци касније, у источној Европи пао Берлински зид, а након њега и Совјетски Савез.
Совјетски Савез је за кинеске вође постао антимодел. Неоауторитарност, према којој су кренули, оправдавала се политичком и друштвеном стабилношћу која им је била нужна како би могли зајамчити економски развој те се поткрепљивала новом, „неоконфучијанском“ идеологијом, симболичном репрезентацијом јединства и континуитета кинеске културе. Почетком деведесетих година Денг Сјаопинг у политику је увео концепт „социјалистичке тржишне економије“. Преузео је познати мото „Обогатите се!“, истовремено наводећи конфучијанско-ауторитарни Сингапур Лија Куана Јева као модел за Кину.
Како би се објаснио тај феномен, врло брзо посегло се за културалистичким аргументима, чиме су такозване конфучијанске вредности (слављење породице, поштовање хијерархије, жеља за образовањем и напорним радом, осећај за штедњу) претворене у централне елементе објашњења економског модела азијског развоја. Из тога се јасно разазнаје да се разумевање конфучијанизма, какво је досад превладавало, потпуно преокренуло. Фактори који су код Макса Вебера или Карла Маркса фигурирали као препреке капиталистичком развоју, постају управо фактори развоја и, штавише, обећавају да ће источноазијска друштва бити поштеђена проблема модерних западних друштава: претераног егоизма, индивидуализма и хедонизма. Таква размишљања и данас се могу приметити у службеном дискурсу Кине.
Идеологија која је осамдесетих година прошлог века служила као интелектуални темељ за дискурс о „конфучијанским вредностима“ сведочи о тежњи дела кинеске интелектуалне елите, која се отада добрим делом увукла у англофону средину, нарочито у САД, да поново преузме улогу вође и прописивача коју је имала у време старог кинеског универзализма. Данас та идеологија проповеда конфучијанске вредности, представљајући их као универзалне, или барем као да могу бити учињене таквима, а првенствено као потенцијални конститутивни момент новог глобализованог хуманизма. Та универзалност Кине као Света, коју су западни колонизатори срушили крајем XИX века, сада се поново враћа, али не више само као облик носталгичне репрезентације, него знатно агресивније, као уједињујући фактор у доминантној идеологији „велике Кине“. Народна Република данас организује бројне форуме и семинаре, издаје све више часописа и публикација свих врста који настоје да добију међународни карактер и који унедоглед расправљају о „конфучијанској етици и глобализацији“ или о „филозофији свега под Небом“.
Тај сан о панконфучијанизму наставак је другог, отвореније хегемонијског: Народна Република Кина настоји да преузме „азијатистички“ дискурс са жељом да њиме овлада, истовремено преко сна о „великој Кини“ и преко тежње за вођством у региону. Али њен захтев за другачијом универзалношћу од оне коју заговара Запад, имаће тежину само ако посегне за културалистичким аргументом и на спомен „људских права“, у којима западњаци толико воле да сматрају себе првацима, замахне заставом „азијских“ или „конфучијанских вредности“. Како би се надокнадио неуспех маоистичке идеологије, а у исто време сачувала контрола над друштвом, тачније над младима, у први план стављају се тобожње конфучијанске вредности које би имале да допринесу хармоничном развоју ограничавањем индивидуалних апетита. Конкретно, требало би да „конфучијанизам“ групне интересе постави изнад интереса појединаца. Тиме би осигурао друштвену стабилност, први међу приоритетима режима – од чега и долази гесло „Социјалистичко друштво хармоније“, уведено за мандата председника Хуа Ђинтаоа (2003-2013).
У том неоауторитаризму прерушеном у конфучијанизам, некадашњи марксистички идеолози из Пекинга и антимарксисти из Тајвана, Сеула или Сингапура сусрећу се у кључној тачки: утопијске репрезентације социјализма без запада замењују се тежњом за економском модерношћу без запада. Такав маневар се назива „постмодерност“ или „постоксиденталност“, што је практичан начин да се заобиђу демократске процедуре. У сваком случају, пекиншка власт тако може једним ударцем убити најмање три муве.
За почетак, себи осигурава политичку и моралну легитимност, нарочито након масакра на Тјенанмену. Идеја јој је да окупи друштвено тело око новог друштвеног пројекта и новог фактора уједињења после пропасти маоизма. Настоји да подстакне и осећај националне припадности, који јача уверење да ће Кина бити следећа светска велесила. „Кинези су велики народ с пет хиљада година непрекидне историје и величанствене културе и традиције“ – та омиљена изрека Конфучијевог института, чији центри ничу свуда по свету, понавља се у говорима кинеских службеника, често бивших припадника покрета Црвене гарде, који су пре четрдесет година упорно настојали да униште културно наслеђе и баштину, а данас их на сав глас бране, иако о њима заправо не знају много.
На крају, циљ је кренути у смеру модернизације и истовремено бранити традицију, иако је избор између то двоје до данас представљао велику дилему у Кини, а још увек је представља у бројним земљама у развоју. Другим речима, „више хиљада година дуга култура“ Кине постаје додатни аргумент за њен успон на власт, који би требало да се одвија нежно, у складу с концептом – можда боље рећи оксимороном – софт поwера.
Исти изговор, међутим, слабо крије опцију либералног капитализма на англосаксонски начин коју кинеска власт жарко жели да преузме од западњачке модерности, остављајући по страни питање људских права; на тај начин бирају „свеобухватну економију“, на штету, још једном, политичког система. Али колико ће још дуго тако?
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
