Polako nestaje naša Srbija, otadžbina, ali…

Piše: Dragoslav Bokan

Nije stvar samo u tome ”hoćemo li pobediti”, ”sačuvati Kosovo” i ”povratiti srpsku Krajinu”.

Nije nam jedino važno ni to da Republika Srpska opstane i ujedini se sa sadašnjom Srbijom i Crnom Gorom u jednu jedinstvenu državu i da se Srbi pomire među sobom, a umesto ”bele kuge” dočekamo prepune porodice dečice.

Niti samo to da nas Rusija (silom u službi pravde) spasi ovog balkansko-evropskog raspeća na kome vidimo, okrvavljeni i nemoćni, već pun vek.

Jeste sve to izvanredno važno, ali nije dovoljno. Bar ne u onom smislu u kome želim da vam ispovedim svoju tugu kad razmišljam o najvećem gubitku našeg naroda (većem od svih izgubljenih ljudi i teritorija).

Može Srbija i da bude velika i slobodna, a da ne bude ona NAŠA SRBIJA, ona koja je zanosila i uznosila najbolje među našim precima, ona što je zaslužila Đurinu ”Otadžbinu”, Rakićevu ”Na Gazi Mestanu”, Dučićevu ”AVE SERBIA”, pouke episkopa Danila Krstića, poslanice vladike Nikolaja i propovedi ave Justina.

Srbija treba (kao nekada) da bude čojstvena i junačka, patrijarhalna i moderna, talentovana i uzvišena, velikodušna i nepokolebljiva, čvrsta i nežna, pravoslavna i svečovečanska, jedinstvena i veličanstvena, dostojna ljubavi i svake žrtve za nju, takvu.

Zato mi je uvek bilo strašno i tako glupo i jadno kada bi se neki moj dezorijentisani savremenik onako ”veleučeno” i sa grčem ”mislioca” na licu upitao: ”Da li bi nam bilo bolje da smo ostali i postali rimokatolici pa tako pojednostavili i olakšali svoj sudbinski posao i istorijske zadatke?”…

Zato što ovakav kukavički i samo spoljašnjim motivima rukovođen stav svedoči da moj zabrinuti sunarodnik i sagovornik APSOLUTNO NIŠTA NIJE RAZUMEO O SUŠTINI SRPSKE IDEJE, NAŠIH SVETIH ZAVETA I ONE JEVANĐELSKI JEDINSTVENE MISIJE koje su – jednom zauvek, a u ime svih nas -preuzela srpska Sveta Braća (Sveti Kralj i Sveti Arhiepiskop), pod božanskim blagoslovom njihovog oca, Svetog Starca, Nemanje/Simeona (i uz saučešće Duha Svetog u ovakvom zadivljaujućem ulasku ”duhovnog principa” u istorijsku horizontalu srpske istorije.

Nije svaka zemlja ista, niti se njena vrednost da izračunati prostim, vulgarnim zbirom potrošačke korpe, životnog standarda, nacionalnog dohotka, veličine teritorije i broja stanovnika.

Ne daj nam Bože da smo kao Hrvati (sa njihovom političkom i životnom filozofijom, nepokajanim zločinima, krvavim bagažom i tragovima nečoveštva koje su ostavili za sobom kao tragove u vremenu – pa makar imali i sva ona prelepa dalmatinska ostrva i čarobna Plitvička jezera zauzvrat).

U tome je suština važnosti srpske ideje, naše autentične kulturne (”identitetske”) politike, pravoslavnog i viteškog životnog stava i svega onog što polako (i nažalost) prestaje da bude prisutno i vidljivo u našem slučaju. U vernosti našim Zavetima i našem Predanju, zbog kojih biografije naših istorijskih junaka tako liče na Žitija Svetih (bilo da su u pitanju vladari, bilo vojskovođe, arhijereji, udovice, pesnici, seljaci, narodni sveštenici, školarci ili prosti vojnici).

U toj gralskoj, pričesnoj, svetosavskoj, svetolazarevskoj, svetođakonavakumovskoj, svetocerskoj, svetokolubarskoj, svetokajmakčalanskoj, svetojasenovačkoj… tajni onog neugaslog bljeska tavorske svetlosti u kandilima pred našim slavskim, porodičnim ikonama i u srcima stvarno najboljih među svima nama.

Ta Srbija, to srpstvo, takav romantično-herojski stav prema životu, porodici, mobilizaciji neprijatelju, izdaji, veri, Bogu, odanosti zakletvama i Zavetima jeste ono zbog čega i dan-danas mnogi među Rusima, Francuzima, Grcima… umeju da viknu iz sve snage: ”Živela Srbija!” kada nas sretnu i da iz dna duše zasuze na sam spomen srpske Svete Zemlje na Kosovu i Metohiji.

Bez takve Srbije, Otadžbine, nam ne valjaju ni Evropa, ni Rusija, ni Istok ni Zapad, ni konačne pobede i odavno zaslužena osveta nad našim krvnim neprijateljima, ni bogatstvo, ni zdravlje, ni novac, ni bezbrižno uživanje sa porodicom na najlepšim plažama sveta… apsolutno ništa.

Toj Srbiji zato pišem ovaj uzneseni, neskriveno zaljubljeni sastav, onako kako od prvog dana (od kada sam ”na smrt” zavoleo svoju Otadžbinu) to osećam umom srca i očima duše. Njoj želim da pripadam i posle kraja ovozemaljskog dela mog života, nalazeći svu potrebnu utehu u onom: ”Molitvama Svetih Otaca naših, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas!”

Ništa mi drugo i ne treba da odmah povratim (pokolebanu) nadu i (posustalu) energiju, snagu i veru posvećene toj mojoj i našoj, jedinstvenoj i neuporedivoj, neprocenjivo vrednoj i neuništivoj, u večnosti upisanoj – VISOKOJ SRBIJI.