Политика не зна за миљенике – о Немањи, Немањама и забораву

Пише: Стефан Синановић

Не волим математику али ми је занимљива ономастика. Немања се бави математиком (и још вели да одлично сабира!) а ономастика му није јача страна. Немања – како то гордо звучи! Математика је егзактна и своје је рекла 30. августа, одатле нема назад. Ономастика је пак отворена за тумачења, али јој је, као и математици, битно памћење. Просто, заборав ни у једном ни у другом случају не даје резултате. Ономастика чува памћење, а памћење нас својим асоцијативним колоплетом, када се у мождани когнитивни претраживач укуца Немања, води до разних жупана, владара, или ако идемо даље, библијског Нехемије од кога, по свему судећи, и потиче ово име.

Међутим, био математичар или ономастичар човјек је по природи ствари склон забораву, а техника заборављања постаје временом пресудна људска вјештина (овако је барем записао Кустурица, који je ето случајности, исто Немања!). Некад је заборав спас, а памћење оптерећење. На моју жалост, ето, ја исувише добро памтим макар оно што ми није потребно и оно што ме се не тиче. Некако фигурирам са том бољком па се, тако, нисам изненадио када сам за једног другог Немању чуо на скупу од 6. септрембра који је умарширао у црногорску повијест као дан када се славио пораз, а планине су, да парафразирам Хосеинија, одјекивале пацифистичким порукама. Е тај Немања, прстом судбине презименован Батрићевић (таман као и онај други што је у мајици Че Геваре заговарао улазак у НАТО, само ономастици много неинтересантнијег имена Бобан) је у црногорској политичкој арени ових дана постао популарнији од свих других Немања у земљи. Наиме, он је огласио потоњу уру за спас угрожене државе и штошта друго. So far so good, навикли смо и на горе. Али да би се његовом вапају дало на регионалном замаху, на један пуцањ прстију медијско-пропагандног шефа нашег доба, измиљели су испод камена дежурни интелектуалци на дугме и дали своје име и презиме петицији да се стане у заштиту (од кога?) угроженом Немањи и тако је Немања постао виралан, фреквентан, а име рашког жупана постало, како пише је ли, Антена М, најпоносније црногорско име!

Међутим, ја се овдје нећу осврнути на 6. септембар, него ћу филмску траку премотати на 20. фебруар. Тада сам први пут чуо за Немању јер сам прочитао његов текст „Православна математика: колико људи шета у литији?“ и, као што рекох, нажалост запамтио га. Ту се наш Немања бави сабирањем и одузимањем, рачуна број људи на црногорским улицама, вјернике пишем, анђеле памтим, критикује оца Гојка због пренадуваних процјена, руга се шетачима и литијашима који су, рекао би Немања, периферног значаја и свакако их нема 200.000 колико зли језици причају, а ако их има онда нек њих 200.000 прошетају мирно до бирачког мјеста, одрже изборни молебан, и демократијом покажу да их има, а не да их нема, ко им брани? Молим лијепо! Када је на крају подужег рачуна ставио знак једнако, испало му је око 22.000 видљивих људи са 78. 864 предака, 13. 952 нерођена ђетића и 1.831 анђела (од којих минимум 50% гласа за ДПС) свакако много мање од Гојкових 200.000. Текст је објавио на једном регионалном порталу и потписао се као сарадник у настави на Факултету Политичких наука УЦГ који одлично зна да рачуна (на фејсбуку је имао само једанаест лајкова). Волим ово да истакнем јер ономастика исто каже да Немања може означавати и оног који нема/који је без посједа.

Будући да се стварно одржао, хвала Богу, величанствени изборни молебан, да интегрално није било Гојкових 200.000 него 217. 494 (и то без малољених, нерођених, покојних предака и духова анђела) и да је Немањина рачуница постала тугаљива прошлост, а његово име отишло у будућност – као синоним за оног који доиста нема (благе везе о политичким предвиђањима). И сад може само да рачуна. Потоња је ура.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: