Политике у проналажењу

Док ДПС на Цетињу брани Црну Гору од већинског, што ће рећи слободног дијела Црне Горе (и док први политичар прве партије нападајући ДФ и не либећи се да шири и просипа ескстремне небулозе, још малограђанску опозицију називајући плагијатом ДФ-а и у основи препознајући их као недефинисану политику квази „европејства и демократије“, која са стране чека своју уру не би ли на најјефтинији начин једном се домогла власти), у Колашину глуво доба ноћи, неколицина са капуљачама упадају у кућу Пеђе Б., врше класични захват преметачине, преврћу столове, тумбају столице, скидају и расијецају слике и обијају фиоке, све покушавајући да се домогну некаквог документа који би, коначно, расвијетлио мистерију „Државни удар“ за кога важи да се стварно одиграо само што је изведен у режији полиције…

Тако, с једне стране имамо ноћ преметачине, с друге – зору патетичне реторике, повишен тон, пренаглашену гестикулацију којом први међу изабраним прве партије јавност ставља у више него натегнуту ситуацију, јасно поручујући да је приправност неопходна јер се по ко зна који пут (дођавола!) независност Црне Горе довела у питање, ама обично је то највидљивије уочи избора.

Питање које се самонамеће: од кога је, дакле, Црна Гора угрожена?! Од већинског, слободног дијела ове земље, и свих оних који упорно одбијају да буду купљени за џак мекиња или тако што ће им се одбити дуг за струју, све до новог који долази јутром након избора, кад се све опет враћа у колотечину, и кад крене сезона општег незадовољства на свим нивоима?

Што се поруке са Цетиња тиче, она је у првим редовима офуцана док јој је изведба више него комична! Заиста, чему све то; држ` лопова, и не-дај-се проруским играчима… Ха, ха, та прича не само да нема никаквог одраза у реалности, она као таква јесте и својеврсни контраефекaт: изазивајући логику да дјелује, неизбјежно се једно доводи у питање: па ко, буразеру, пљачка ову државу, ко је у црну пропаст води, и ко је последњих тридесетак година урушава гдје год стигне, позиција или опозиција, која то не може чинити све и кад би хтјела. У Србији, власт егзистира тако што на сваком ћошку бившу власт окривљује за све лоше и горе што се догађа, док, у Црној Гори, тако нешто напросто није могуће, осим кад би депеесовци кренули у кампању – доље Броз, живјела демократија!

Увијек исте фаце на бранику отаџбине заклети да ће је сачувати од фантомског непријатеља, док своју политику оцјењују као напредну и првенствено отворену за рад на побољшању свих оних поља гдје она нажалост није на висини задатка. Ево тридесет љета слушамо тај рефрен и дјелује као да смо на њега огуглали. Јесмо ли?!

Александар Вучић, ипак, служи се другом тоталитаристичком техником, и кад год би му нешто отреситији новинар поставио какво питање о унутрашњој политици и ситуацији са Косовом, Предсједник би се аутоматски нашао у чуду, бржебоље дотакао врх цвикера и пошто би облизнуо усне, ауторитативним тоном на Србију одапео одговор: Знате, овакви као овај (новинар?, плаћеник?, цијин-чова?) не мисли нашој земљи добро! Слично стоји и са нама: шеф је ауторизовао и приватизовао независност Ц. Г., и ко год би данас у земљи и стварности кроз коју пролази примјетио нешто лоше, одмах би био проглашен за државног непријатеља, за спољњег играча, за лице које све ради не би ли независност на било који начин дестабилизовао, а све би му то било упаковао у нестварних Минут-два.

Прије свега, као сарадник Русије, и, још горе – као симпатизер ДФ политике – додаје се у поменутих Минут-два. Јер, први политичар прве партије остатак опозиције проглашава за боранију, у ствари, по њему, то је – политика која ни лук јела, ни лук мирисала.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: