Попис на наративнији начин

Пише: Батрић Бабовић

Ових дана реномирани професор једног факултета Универзитета Црне Горе путовао је на сјевер Црне Горе у свој родни град. На пут је кренуо у касним поподневним сатима, што у складу са зимским рачунањем времена личи на дубоку ноћ. Умјесто уобичајеном рутом аутопутем Подгорица – Колашин (што јесте парадокс уз искључивање опаске једног британског дневног листа за саобраћајницу), професор се упутио кањоном Мораче. На путу од Златице до врха Црквина видио је седамнаест упаљених кућних свијетала.

Сијалица је била маркер целзијусове скале и одсуства видљивог дима из шпорета и чађавих димљака и показивач потребе за церовом или буковом терморегулацијом. Да се ишло аутобаном, не би се видјела петина пописаног материјала које је око лоцирало у морачком животопису. Црногорски пописи могу се одвијати на професорски, сеоски, градски, грађански и малограђански начин. Пут од Рибаревина до Берана у нескладу је са временом прелажења и траје сат времена. На више етапа трају саобраћајни радови. Са бочних страна магистралног пута, или прецизније речено на обе обале Лима у дугом застоју види се мањи број свијетала него што је господин професор лоцирао својим видним силама у појасу пута Подгорица – Колашин. Слично је са релацијама Бијело Поље – Добраково, Пљевља- Жабљак, Пљевља – Пријепоље, Плужине – Шавник, Шавник- Никшић и Никшић – Грахово – Рисан.

Нешто боље са односом тама – свјетлост је на релацијама Бијело Поље- Мојковац и Мојковац- Колашин. За долину Лима према процјенама пољопривредних и геолошких експерата важи правило да може хранити Црну Гору и извозити жито ван њених граница. Бјелопавлићка котлина и Зетска равница остају два независна ентитета и економска рудника која нису укључена у причу о Лимској долини. Капитал енорман, мрак доминантан а број сијалица нерепрезентативан. Конфучијанство на Његошевски начин остаје апсолутна мањина у матичној држави по имену Црна Гора. Конфучијанство је упалити једну свијећу а не кривити мрак што је изобилан и пребогат у овој долини плача. Ако се за Подгорицу крене из Берана преко Трешњевика преко дана може се срести од 10- 15 аутомобила до Матешева и самог изласка на аутопут. Тамо фреквенција свих типова моторних возила посатаје изобилнија. Видљив је мали број кућних димњака који испуштају дим. Не мисли се на особености дима, већ на кристалну јасноћу и оштрину видног поља. Кад се на све ово накалеми ПИСА скор према коме су наши ђаци по квалитету знања иза ђака из Словеније, Хрватске и Србије, а испред ђака из Албаније и Сјеверне Македоније онда наша памет не изгледа тако лоше. Ваља се запитати шта би било да је неки професор из Љубљане, Загреба или Београда ишао од Подгорице према Колашину и како би реаговао на затечено стање. Колико би они свјетлости видјели на овом путу? Колико је свјетлости на њиховим путевима ранга Подгорица – Колашин? Или можда боље речено колико имају путева сличних овом? У контрауглу, јесу ли Албанци и Македонци бољи у пракси показаће вријеме. Прости пописи и опште рачунске операције никад не детерминишу реалност једне земље. Ово је овако од почетка свијета и вијека макар рутом са почетка текста путовали сви свјетски универзитетски професори. За питу су потребни добра воља, знање и материјал. Колико чега недостаје никако да изађе на видјело. А кад изађе сви ће се давити у оном супстрату од кога се не прави ни један скор а камоли било која пита!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: