Poseta najmolitvenijem kutku pravoslavlja

Piše: Mišo Vujović

ISPOSNICA SVETOG SAVE

Molitva bez prestanka

Po pravilima Svetog Save, propisanim za one s velikom duhovnom energijom, iguman i bratstvo Hilandara biraju dostojnog podvižnika koji ovde ostaje do kraja života. „Nad kelijom niko, osim izabranog podvižnika, neće imati vlast. Ni protat, ni iguman, niti iko drugi od bratstva… Niko se, pak, ne sme po mitu postavljati u keliju, niti onaj ko nije dostojan i sposoban za duhovno življenje…” U jednom razdoblju oronuo i zapušten, kompleks Savine isposnice ponovo je najuređeniji i najreprezentativniji deo Orahovice (Kareje), svetogorske prestonice

Carstvo bez krune, država bez vojske, zemlja bez žena, bogatstvo bez novca, mudrost bez škole, kuhinja bez mesa, molitva bez prestanka, smrt bez žaljenja….
Ovako je sveti srpski mudrac, episkop žički i ohridski Nikolaj Velimirović, opisao Svetu Goru.U netaknutoj prirodi okupanoj suncem i morskim talasima u večnom zelenilu prekrivenim spokojem, ušuškani u pitomim dolinama jedine monaške države na svetu, punim životom žive stari manastiri, svedoci raznih epoha, zadužbine velikih država i njihovih moćnih gospodara. Uz voštanicu svakodnevno se s poštovanjem u molitvenom nadahnuću izgovaraju imena ktitora i dobrotvora čiji fenjeri sve jače svetle na neprolaznoj stazi večnosti. Taj sklad života spojenog u nebesku lestvicu spasenja opisuje još u XIV veku Nikifor Grigor:
„Između ostalog, mislim da je Atonska Gora blagotvorna i zbog veoma dobre klime(čistog vazduha), mnogobrojnog i raznovrsnog zelenila. Postoje takođe mnogobrojne endemske vrste drveća, i cveća, ima i obradive površine. Zbog stalnog mirisa raznovrsnog i raznobojnog cveća kao i cele prirode sa sigurnošću možemo reći da Atonska Gora ostavlja prijatan osećaj na sve koji joj se približe. Cela je obasjana sunčevim zracima dok se cela razuđena obala kupa u moru. Postoje mnoge vrste ptica pevačica.

Tokom cele godine, prostire se ovde jedan čudan veo milosti i čari koji ispunjava sva ljudska čula. Ovaj osećaj je još veći kada se usred šume čuju glasovi sa jutarnje službe, kada zajedno sa monasima peva cela priroda i sam Gospod naš. Čini mi se kao da postoji božanska gitara i psalmopevčev urođeni instinkt koji daju predivnu harmoničnu muziku. Ovaj hor se dopunjuje žuborima vode mnogobrojnih izvora i potoka, koji traže najkraći put i koji kao da nam ćuteći govore o monaškom putu…”
Evgenije Vulgaris je opisuje kao mnogodatnu planinu čije darove ne može izraziti ni jedna ljudska reč.Monaška država se prostire na oko 322 kvadratna kilometra, duga je 57 km, a širina prsta okruženog morem je od 7 do 10 kilometara, sa planinskim vrhom Atosom visokim 2.033 metra.
Administrativno središte Svete Gore Atonske je gradić Kareja (orah) do koje se, iz luke Dafni, za dvadesetak minuta stiže prašnjavim carskim drumom, starim autobusima iz ranih osamdesetih. Monaškom prestonicom dominira saborna crkva posvećena Uspenju Presvete Bogorodice, zadužbina cara Konstantina iz 335. godine. Crkva je stradala u velikom požaru u IX veku, obnovljena u X veku, a poharana u najezdi Katalonaca u XIII veku, da bi je sredinom XIV veka obnovili i živopisali bugarski carevi. U oltaru se nalazi jedna od najvećih svetogorskih relikvija, čudotvorna ikona Bogorodice – „Dostojno jest”.

Opet u prvobitnom redu

Preko puta saborne crkve nalazi se zdanje Protata u kome zaseda svetogorska samouprava, koju obrazuje Sveštena opština (Kinotis), koju sačinjavaju predstavnici svih manastira. Odatle se popločanom stazom za par minuta stiže do Posnice Svetog Save Srpskog. Celokupni kompleks (konak, crkva, pomoćne zgrade, prilaz i dvorište), nekada zarastao i zapušten, danas je zasigurno najuređeniji i najreprezentativniji deo svetogorske prestonice.

I Posnica je, poslednjih godina, poput mnogih svetogorskih svetinja dočekala umivanje drevnog joj ruha. Zasijala opet carskom svetlošću kakva je i bila u vreme osnivača plemića – podvižnika. Usrdnim molitvama Bogorodici Mlekopitateljici, Gospodu Isusu Hristu, Savi Srpskom i Savi Osvećenom, Nikodim Hilandarac je prizvao neimare i graditelje da vrate stari sjaj molitvenom kutku u kome je i sam Sveti Sava na kolenima molio svete za oproštaj grehova vaskolikog otačestva. Plemić, moćnog roda je, u samom uranku svoga života, zamenio raskoš i bogatstvo, monaškom rasom, molitvom i siromaštvom i tako obezbedio neprolazno blago vaskolikom rodu.
U Karejskom tipiku, pisanom u pod kupolom ovog malog hrama, Sveti Sava je svojim naslednicima ostavio ni malo laka podvižnička pravila:
„… Stoga ja, od svih poslednji i grešniji, i svagda slabi i nemoćni za duhovne podvige, dođoh u Svetu Goru i ovde nađoh bogoizabrana svetila koja raznim načinom napreduju u duhovnom delanju. I ja osnažih svoju nemoć, te se trudih koliko mi beše moguće. Načinih sveti manastir, dom Presvete Vladičice naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije, u kome domu se sveto živi, po pravilima opštežića…(Hilandar, prim. aut.) A posle opet ovde u Orahovici (Kareja) uredih mesto usamljenosti bezmolvija, za uspomenu svetoga i prepodobnoga oca našega Save (Osvećenog), gde će stanovati dvoica ili troica po reči Gospodnjoj: tamo gde su dvoica ili troica sabrani u ime moje , tamo sam i ja među njima…”
Sveti Sava dalje zapoveda: da nad kelijom niko, osim izabranog podvižnika neće imati vlast, ni protat, ni iguman našeg svetog manastira, niti iko drugi od bratstva. I niko nesme uznemiravati onog koji ovde živi…
Sveti Sava propisuje da iguman i bratstvo Hilandara, biraju sposobnog i dostojnog podvižnika, koji u isposnici ostaje do kraja života, sa punom autonomnošću: ostaje do svoje smrti i niko ga ne menja… Ni manastir ni iguman da nema nikakve vlasti nad tom kelijom. Niko se, pak, po mitu ne sme postavljati u keliju, niti onaj koji nije dostojan i sposoban za duhovno življenje.

Za velike podvižnike

Pravila službe Božje u Karejskom tipiku, pisana su samo za one s velikom duhovnom energijom. Za prave podvižnike kakav je smerni monah Nikodim Hilandarac. On je pre skoro dve decenije, ovde odmenio obolelog, sada počivšeg monaha Simeona. Isposnička kelija ili tipikarnica oduvek je uživala veliki ugled u svetogorskom monaštvu. Tako je ostalo do današnjih dana.
Dočekuje na vratima iznad kojih je uokvirena kopija ikone Mlekopitateljice, ispod nje u zlatotisku uklesana dobrodošlica: Blagosloven je koji dolazi u ime Gospodnje.
Otac Nikodim drage goste dočekuje pojući „Raduj se Bogorodice…”, pominje imena, a zatim žurnim korakom odvodi goste u kapelicu po blagoslov zaštitnice ovog molitvenog hrama, Bogorodice Mlekopitateljice. Karejski podvižnik poje „Nebeskoj carici”.
Svoju veliku ljubav i poštovanje, prema najvećoj monaškoj pomoćnici, Sveti Sava potvrđuje postavljajući Mlekopitateljicu, suprotno kanonskim pravilima, na desnu stranu Carskih dveri, kao prestonu ikonu.

Levo od ulaska u hram nalazi se mala uska prostorija u kojoj je najveći srpski prosvetitelj tihovao.
Služba u isposnici gotovo i ne prestaje, otac Nikodim se od molitvi odmara radom u bašti, održavanjem dvorišta, ponekad ga za pevnicom odmeni neko od posetilaca.
Ovakav tempo bez velike nebeske pomoći i blagoslova odozgo teško ko može da nosi, kaže Pero Mrkajić sa Pala, povremeni pomoćnik oca Nikodima.
Požutele stranice Psaltira od danonoćnog listanja samo su detalj molitvene predanosti čuvara karejske Tipikarnice, na čijem licu ni jednog trenutka ne počiva senka umora ili mrzovolje. On ne govori mnogo, njegov život je jevanđelje, moli se za znane i neznane, za obnovu života i spasenje duše.

***

Zaštitnica
Mlekopitateljica, zaštitnica Isposnice, jedinstvena je ikona na kojoj Bogorodica doji Bogomladenca Hrista. Tu čudotvornu ikonu Sveti Sava je doneo iz manastira Svetog Save Osvećenog. Predanje govori da je Sveti Sava Osvećeni, pred odlazak sa ovog sveta, zavetovao svoje manastirsko bratstvo da monahu plemićkog roda po imenu Sava, kada dođe na poklonjenje, podare dve Bogorodičine ikone, Mlekopitateljicu i Trojeručicu, i njegovu patericu (pastirski štap)